Ako se prvi put susrećete sa muzikom bilo Willa Oldhama, bilo Tortoise, ovaj album obrada (Elton John, Devo, Milton Nascimento, Bruce Springsteen) nije ono sa čim bi valjalo da počnete, jer ne reprezentuje potpuno ni jedne ni druge. The Brave and the Bold je najviše namenjen avanturistima koje zanimaju „šta bi bilo kad bi bilo“ pitanja
Vest o saradnji ove dve tako karakteristične muzičke pojave delovala je iznenađujuće i zanimljivo.
Doduše, od lo-fi singer-songwritera
Bonnie Prince Billyja (odnosno Willa Oldhama, kako mu je pravo ime), navikli smo na razna iznenađenja. Prvo je učinio nešto što se može smatrati nečim jako retkim u muzičkom svetu – napravio je album svojih ponovo snimljenih starih pesama, čiji su izbor pravili njegovi slušaoci. Pomalo čudno za čoveka koji je tvrdio da ne želi da radi po očekivanjima slušalaca, već da ostane veran svom ličnom impulsu bez obzira na bilo čija očekivanja. Kasnije je snimio album
Superwolf sa
Mattom Sweeneyem, koji je bitno izmenio zvučnu sliku Oldhamove muzike na koju smo navikli, dodajući više oštrih električnih gitara na Oldhamove nedefinisane i lebdeće melodije.
Čikažani
Tortoise su, s druge strane, svojim math rock hoću-da-sviram-kao-mašina zvukom inventivni instrumentalisti. Vest o tome da zajedno snimaju cover album gde će biti zastupljene pesme tako različitih autora kao što su
Elton John,
Devo,
Milton Nascimento, Bruce Springsteen, zvučala je neverovatno, jer se tu prosto ne zna šta je čudnije – da li to što sviraju zajedno, izbor pesama ili sve to skupa.
Saradnja je inače nastala na inicijativu vlasnika Overcoat Recordsa Howarda Graynoldsa, koji je hteo da izda singl Oldhama sa obradom Springsteenove Thunder Road (koja je već bila deo njegovog koncertnog repertoara) i Elton Johnove Daniel, koja je trebalo da se nađe na b-strani sedmoinčnog singla. Tek zatim se rodila ideja o tome da se snimi ceo album obrada, uz to Oldhamu su se priključili i Tortoise.
Kako onda izgleda konačan rezultat? Pa, dobili smo album koji ne liči mnogo ni na Bonnie Prince Billyjeve radove, a ni na Tortoise. Tu ima svega, od latina do punka, od elektro-popa do folka. Pošto su odabrane pesme pretežno one koje imaju klasičnu pop strofa-refren formu, već se unapred moglo pretpostaviti da ovo neće biti uobičajeno izdanje za Tortoise, koji su gradili zvuk na sasvim drugom obrascu. Naravno, osim ako nisu eksperimentisali sa aranžmanima originalnih pesama, što ovde uglavnom ipak nije slučaj.
Ređe ćemo ovde čuti Tortoise u svom standardnom izdanju; ono nije baš uklopljivo sa standardnom formom pesme u kojoj se nalaze originali. Karakterističan element njihove muzike – monotona krautovska podloga – retko se može čuti. U mnogim pesmama bend zvuči skoro kao pratnja Oldhamu, razlagajuća gitara i klavir su dosta prisutni. Ali, takođe ćemo čuti i elektronske zvuke s vremena na vreme, ambijentalne pasaže, mikrofoniju i distorziju. Ipak, uprkos tome postoji celovitost, ne izgleda kao da bend štrči na nekim mestima već kao da samo menja raspoloženje.
Oldham sa svojim osobenim glasom ne može da peva nešto a da ne liči na sebe. Drhtav, nesiguran i melanholičan glas ostavlja pečat na svakoj pesmi, dajući joj nov prizvuk. Najviše zbog toga na ovom album preteže Oldhamov element u muzici. Osim toga, izbor pesama je i žanrovski bliži Oldhamu.
Album otvara Elton Johnova pesma
Daniel, koja najviše zvuči radio friendly, uprkos distorziranom zvuku.
The Calvary Cross (original
Richard Thompson) mogla bi i da prođe kao neka pesma sa novijih Oldhamovih albuma, mada instrumentalni početak pesme potpuno pripada grupi Tortoise.
That’s Pep! grupe Devo zvuči bez snage i nekako neorganizovano, ali već u sledećoj sporoj i distorziranoj
It’s Expected I’m gone (
The Minutemen) vraća se entuzijazam i snaga, uz domišljato prerađivanje srednjeg dela pesme.
Cravo E Canela (Milton Nascimento) zvuči najzaraznije i najslušljivije na albumu, što je i razumljivo s obzirom na original. Pesma prosto mami da joj se prepustite. Treba primetiti da Oldhamu tekst na portugalskom i latino stil dobro leže.
A u sledećoj pesmi
Some Say (Melanie) Oldham zadržava originalni tekst u ženskom rodu. Ozbiljna i mračna, mada pop i melodična
, Love Is Love (
Lungfish) je gotovo sasvim elektronska pesma, gde sintisajzerska linija dobro zamenjuje gitarske rifove.
On My Own (
Quix*o*tic) je još jedan spoj muzički tradicionalnog i modernog, zanimljive melodije, teškog basa, sablasne gitare i lutajuće mandoline.
Na kraju je Springsteenova Thunder Road, koja se svojom usporenom i pomalo monotonom a svakako manje poletnom interpretacijom udaljuje od originala.
Ako se prvi put susrećete sa muzikom bilo Willa Oldhama, bilo Tortoise, ovo nije album sa kojim bi valjalo da počnete, jer ne reprezentuje potpuno ni jedne ni druge. Možda su Tortoise pokazali da mogu da budu i nešto drugo osim instrumentalisti, i da sviraju pesme u klasičnoj formi, ali ih ipak za sada pamtimo po onome što su najbolje činili.
Za Willa Oldhama se može reći da je dobro prošao, bilo je rizično za nekog čiji je glas tako karakterističan da se upusti u interpretaciju tako širokog spektra. Pesmama je dao svoj pečat i otpevao na svoj način a da to retko ne zvuči uklopljivo.
Ipak, ovaj album je najviše namenjen onim muzičkim avanturistima koje zanimaju „šta bi bilo kad bi bilo“ pitanja. Ne, ima tu više od zadovoljavanja radoznalosti. Ovaj album je možda i pristupačniji za slušanje od standardnih pojedinačnih Tortoise i Oldhamovih izdanja, i svakako je prijatan za slušanje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.