Finu muziku prave fini ljudi

Jedan od trojice vlasnika izdavačke kuće Kompakt (uz Wolfganga Voigta i Jürgena Paapea), najuticajnije klupske etikete ali i prodavnice ploča i distributera na svetu trenutno (i to onaj najaktivniji, i kao DJ i kao producent muzičar), konačno je prošlog vikenda posetio i Beograd.

U SKC-u su te večeri u prvim redovima majice sa logom benda zamenile one sa logom izdavačke kuće. Publika je, za promenu, mogla da bude samo u sali. Nije bilo uobičajene gužve ispred, nije bilo videa.

To filtriranje publike, koja je u najvećem broju zaista došla da bi čula Michaela Mayera, bilo je taman toliko da se ne stvori paklena gužva, a da sala bude zaista puna.

Nakon savršeno izabranog uvoda Marka Milosavljevića koji je tek u pola dva nakon ponoći izabrao da podigne pritisak, Micahel Mayer se uputio u skoro četvorosatni miks u kome su shaffel i “heroin house” kulminirali poslednjim, epskim satom.

The Field, Ada, Junior Boys, Dubfire, Rufus Wainwright... mudro odmereno ili odmereno mudro? Preteća uključena svetla pri najavljenom fajrontu borila su se sa Mayerovom nevoljnošću da (po)pusti beat.

Posle kraja, publika je molila za još. Makar jednu. Šta bi se tek desilo da su i Battles svirali pre Mayerovog seta, kako je to bilo planirano u jednom trenutku? Još jedna lokalna mitska iza nas.

MAYER: Mislim da se ništa nije promenilo. Ja nikada nisam i nikada ne bih puštao samo izdanja sa Kompakta. Isto kao što nikada ne bih puštao minimal tokom cele noći. Za mene je taj kelnski tip minimal tehna samo mali delić jedne veće slike. Uvek mi je bilo mnogo interesantnije da isprobavam svašta i da puštam disko, pa onda malo tvrđeg zvuka ili nekih tripoznih izdanja..., ali nikako da puštam istu vrstu muzike celo veče. To bi bilo dosadno.

Ne bih mogao da odvojim etiketu od sebe samog. Način na koji preslušavam demo snimke i način na koji preslušavam nova izdanja i pripremam svoj kejs sa diskovima je isti. U pitanju je isti par ušiju i isti mozak za selekciju.

Dogodila se jedna eksplozija demo snimaka u poslednjih nekoliko godina. Trenutno, mislim da smo dostigli vrhunac, pogotovo kada ne moraš da snimiš materijal na disk i pošalješ ga poštom, već samo pošalješ link za onlajn skidanje.

Pa, iskreno, meni se to ne sviđa. Mislim da je to nedovoljno ličan način promovisanja sopstvene muzike. Naročito kada neki ljudi pošalju isti mejl svim etiketama... to je kao spem-mejl. Ako je to u pitanju, takve stvari ni ne preslušavam. I ovako postoji jako mnogo muzike. Preslušam sve što je direktno poslato Kompaktu, ali ne preslušavam anonimne linkove. Mislim da to nije način kako se pristupa jednoj etiketi i to svakako nije način kako bi neko trebalo da se odnosi prema svojoj muzici. Ako neko zaista želi da njegov materijal objavi određena izdavačka kuća, onda bi trebalo da pošalje svoju muziku samo na tu adresu i nigde drugde.

Da, da! Pronašli smo tako mnogo naših izvođača. Rex the Dog bi bio jedan takav primer, Gui Boratto i The Fieldjoš skoriji.

Mi dobijamo oko 50 demo snimaka nedeljno i ponekad je zaista mukotrpno preslušavati sve što ljudi pošalju, jer zaista šalju sve i svašta. Nekad dobijamo hip hop demo snimke ili psy trance. Takve stvari, naravno, preskačemo. A onda se odjednom pojavi nešto kao The Field, gde se tačno čuje da je naša muzička prošlost znatno uticala na njega, kao i da on oseća da se uklapa u Kompakt. A kada još i stupiš u kontakt sa tom osobom i ispostavi se da je to jedan veoma fin čovek, onda sve bude još zabavnije. Tako je bilo, ja mislim, u svim slučajevima: zaljubili bismo se u muziku, a potom bi upoznali i osobu za koju se uvek ispostavljalo da je neko fin. To je samo još jedan dokaz koji ide u prilog teoriji da loši ljudi prave lošu muziku.

Možda, nisam baš siguran. Sve je to bilo jako čudno. Kada smo dobili taj demo, na prvi pogled, delovao je jako atraktivno zbog onog crteža. To je bila jedna od onih stvari koja se automatski izdvojila. Meni se odmah dopao, dok Wolfgang nije bio baš siguran. Trebalo nam je čitava tri meseca da donesemo konačnu odluku da ga kontaktiramo i licenciramo njegovu muziku. To izdanje je jedno od onih koje postaje dopadljivije sa svakim sledećim slušanjem i nekako je pravo čudo što ga se nijedna druga etiketa nije dočepala pre nas, jer on je zaista talentovan producent. Takođe, on je ranije imao dosta uspeha u Velikoj Britaniji kada je neki njegov stari singl ušao u zvanični UK top 10.

Možda je stidljiv... A možda je imao i neka loša iskustva u prošlosti.

Zato što se to stalno menja... neka izdanja ne prestaju da se prodaju dok druga naprasno prestanu. Verovatno bih mogao da ti kažem prva tri, ali prvih pet teško.

Neću! (smeh) To ne govori ništa o samom kvalitetu te muzike, negde se jednostavno radi o slučajnostima...

Pa, The Orb bi bili među najprodavanijima na Kompaktu. Izdanja mogu biti najprodavanija iz totalno suprotnih razloga kao Oxia iz serijala Speicher ili 12-inčna izdanja Happinessa i Superpitchera. Ponekad, razlozi zašto se nešto prodaje, a nešto drugo ne deluju sasvim metafizički. Takve stvari ne mogu da se isplaniraju, ili se desi ili ne.

Pa, zapravo, odluka da distribuiramo izdanja određene etiketu dosta zavisi od toga da li nam se sviđa osoba ili osobe koje stoje iza te etikete ili da li nam se sviđa muzika ili oba ta faktora.

Ne dopada mi se. Poznajem ga lično i mogu da razumem kako i zašto on to sve radi i poštujem što je prešao čuvenu granicu od kritičara do stvaraoca. On jako puno putuje, veoma je druželjubiv i sklapa prijateljstva gde god može, pa mi njegov uspeh ne predstavlja nikakvu misteriju. Njegov singl nije loš, ali mi se više dopada remiks (smeh).

To je veoma logično. Tamo gde je neka vrsta muzike posebno popularna, očekivano je da će određeni procenat onih koji je slušaju pokušati i da je pravi. Zahvaljujući takvim primerima, ruše se granice koje inače postoje pa je lakše uživati u nekoj muzici iz Rusije nego sporazumeti se sa njenim autorom.

Nisam ni znao za to! Voleo sam Underworld na početku njihove karijere, mada nikada nisam pao pod religijski kult kakav oni predstavljaju svojim fanovima kojih ima zaista mnogo.

Mogu da kažem da sam srećan zbog toga, ali još uvek nisam čuo album da bih prepoznao naš uticaj.

Novo izdanje koje ima Pepe Bradock, iako pravi klupsku muziku, sada ima jako čudno izdanje... Panda Bear, njega jako volim.

I na mojoj. Zapravo sam pustio njegovu pesmu tokom jednog DJ seta u Kelnu.