Zašto bendovi koji učestvuju na “najvećem festivalu mladih i neafirmisanih bendova u jugoistočnoj Evropi” i posle toga ostaju – mladi & neafirmisani?
Pre tri meseca Popboks je objavio vest naslovljenu sa “Zaječarska gitarijada vara bendove”. Možete je pročitati OVDE. Veći deo ovdašnje štampe, međutim, nije želeo da se bavi dokazima da državno donirani festival ne ispunjava obaveze prema grupama koje su tamo proglašene pobednicima. Zato su tih dana udarne stranice kulturnih rubrika bile preplavljene već tradicionalnim naslovima “Rok na Timoku”, “Rokeri na plaži”, “Rok praši Zaječarom”...
Po završetku festivala smo, međutim, saznali da je ovogodišnja Gitarijada u Zaječaru bila jedna od najslabije posećenih tokom četiri decenije postojanja, da je u publici bilo više ljudi sa VIP ili press propusnicama nego posetilaca, da je ozvučenje bilo loše, a koncerti nikad dosadniji. Ipak, organizatori nisu imali dileme da je Gitarijada uspela, a za to je ponuđen i krunski dokaz: “U okolini nije bilo špriceva i ništa nije polomljeno".
Nešto ranije je Vlada Janković Džet, dugogodišnji muzički urednik neoprostivo konzervativnog Radija 202 i uopšte čovek poznat kao patrijarh, papa i ajatolah Gitarijade, na novinsko pitanje zašto je za glavnog gosta odabran Ken Hensley, predstavnik progresiv roka iz davnih 70-ih, rekao: “Cilj Gitarijade je podsticanje i afirmacija muzičkog stvaralaštva mladih opredeljenih za rokenrol”.
Nikad, pa ni tri meseca kasnije, nije zgoreg zamisliti se nad (državno doniranim) festivalom mladih (novih, svežih, inovativnih, drugačijih...), koji 2007. godine ugošćava zombiranog Hensleyja, Riblju Čorbu, Divlje Jagode i Neverne Bebe; 2006. takođe Kena sa ucvalim matičnim bendom Uriah Heep, ali i Kerber i Vlada Džet Bend; 2005. Riblju Čorbu, Divlje Jagode, Hari Mata Hari, Ziju Valentina ili Tifu&Alena, koji tom prilikom pevaju pesme Harisa Džinovića i Indire Radić, 2002. Riblju Čorbu...
Svestan sam opasnosti da me „masa pravovernih“ prezrivo proglasi za “urbanog alternativca” iz lige (i meni uvek dosadnih) prestoničkih pseudoelitista zbog kojih se po unutrašnjosti Srbije prepričava slogan “mrzim Kandu, mrzim Silu, Darkwood Dub, joj što mrzim Beograd". Takođe, nisam siguran da je ljude koji vode Gitarijadu moguće ubediti u bilo šta: život u buđavoj konzervi je njihova stvar, kao i činjenica što unutra tavore već pola ljudskog veka.
S druge strane, pošto je cela stvar (drugi put) državno plaćena i ima takmičarski karakter, o toj manifestaciji najbolje govore rezultati: za 33 godine postojanja afirmisala su se tek tri benda pobednika: Kazna za Uši i Bjesovi, te 1978. Galija, koja je kasnijim albumima devalvirala i ono malo kredita koji je imala kao zakasnela prog-rok grupa. Ako ne verujete, pokušajte da se setite neke pesme bendova koji su proteklih godina i decenija u Zaječeru osvajali ono za šta su mislili da su sveti gralovi njihovih karijera: Pauk, Dr Ton, Dr Steel, Don Marcel, Midgard, Moondive, Demether, Infest, Broken Strings, Full Flavor...
Možemo sada u pomoć pozvati okolnosti (“ono kad je situacija žešće zajebana”, rekao bi onaj umirući dečko iz Rana), u kojim je posle rata, sankcija i izolacije većina prostog puka po inerciji potonula u bezumlje najjeftinije kulture..., ali nam od toga bolje biti neće. Istina je da je manjina refleksno potražila spas u “proverenim vrednostima”, tj . stadionskom hard-roku iz vremena nastanka Gitarijade 1974, ali onom koji je potom fetišizovan daleko izvan svojih umetničkih i kulturoloških okvira. Te „vrednosti“ već godinama čine dominantnu žanrovsku matricu Radija 202 i među srpskim metalcima kultne emisije Hit nedelje
To je upravo nivo na kom se kreće Gitarijada: rokenrol koji se tako zove samo jer neko svira distorziranu gitaru, muzika iz koje je isisana svaka kulturna i umetnička vrednost, a iza nje ostala tek ljuštura urbanih legendi i lažnih dometa koji su se održali zahvaljujući tvrdoglavosti i nezainteresovanosti konzumenata da ih ikad izlože poređenju i prevrednovanju u aktuelnom kontekstu.
Poklonici fame “rock ’n’ roll, yeaaah!” i najžešći kritičari “narodnjaka” tako su se našli u poziciji promotera baš te kulture – vulgarne, primitivne, konfuzne i staromodne, koja bi najbolje pristajala nekoj od TV stanica stvorenih u virtuelnoj Srbiji 90-ih. To čak nisu ni pravila tržišta i profita, nego tek zakoni preživljavanja u zemlji u kojoj je na onoj strani razuma – i dalje sve moguće.
U nekim ranijim godinama je pamet koja stoji iza ove nekada važne manifestacije pokušavala da pokaže da nije posve posenilila, nagrađujući Kaznu za Uši (‘92), Bjesove (‘93) i još poneko strano telo (Revolveri). No, njihova pojava nije bila znak da je Gitarijada dobila na kredibilitetu. Žiri je te bendove nagrađivao naprosto zato što nije imao izbora, zato što nije mogao da ih zaobiđe u trenutku kad su njihovi albumi i koncerti konsenzusom proglašavani za najbolje.
Kad je bilo prilike da se iskupe stari gresi i osvoje novi poeni, uzmicalo se. Direktorima je u vreme slave njihovog albuma Čistićete ulice nameštena afera s drogom, a sve zbog pesme Bando crvena, koju prethodno, prema njihovom svedočenju, namerno nisu prijavili komisiji Vlade Džeta. Drakula i ekipa su zato diskvalifikovani, iako je, prema oceni žirija (tada ga je činila progresivnija većina predvođena Aleksandrom Žikićem i Draganom Kremerom), trebalo da uđu u finale. Sledio je epilog u državnoj štampi: "Direktori puše travu" (V. novosti), "Marihuana po taktu Direktora" (Revija 92)...
Direktori, KZU ili Bjesovi pripadaju onom fundusu rokenrola koji je imao snage da dozvoli sebi da provocira, šokira, revoltira, iritira, pucajući iz svih oružja; ukratko – da bude provokativan kako bi preživeo. Mesto na kom su oni svojevremeno potvrđivali svoje karijere poslednjih godina je postalo stecište mahom staromodnih poklonika hipi-bajkerskog rokenrola, kao i ruralnije omladine istočne Srbije, za koju, kako je to Vlada Divljan nekom prilikom rekao, nekadašnji kultni festival predstavlja samo još jedan dobar letnji panađur gde se ne nose dukati nego metalna bižuterija s lobanjama i krstačama.
Da bi hard-rok i hevi-metal (u srpskoj percepciji shvaćeni najpre kao horor žanrovi sa epskim predznakom) funkcionisali, preko je potreban kriterijum normalnosti kom će taj mrak biti suprotstavljen. A ovde normalnosti nema, tako da „bendovi užasa“ postaju svakodnevica i deo opšte ravnodušnosti. S druge strane, oni poništavaju jednu od temeljnih definicija pop kulture – po kojoj je ona ogromno polje za razmenu ideja i samim tim garant neograničene kreativne slobode – i okreću se skoro isključivo obradama tuđih pesama, dakle neinventivnom kopiranju pre 20-30-40 godina utvrđenih klišea u rasponu od Scorpionsa i Guns ‘n’ Roses do Kerbera i Nevernih Beba.
Nažalost, ova odavno mrtva manifestacija na početku 21. veka nema nikakvog razloga za život. Zaječarska gitarijada je po svom karakteru neka vrsta slike srpske mejdžor diskografije: gluvonema za prepoznavanje i priznavanje novih trendova, korumpirana (promoteri, žiri i organizatori); ona je cehovski samozaljubljeni sirotinjski cirkus čiji je najveći kvalitet to što se dešava samo jednom godišnje.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari