Predanost i opsesija

U prvom ovogodišnjem broju eminentnog nemačkog časopisa za klupsku kulturu i elektronsku muziku GrooveThomas Morr se priseća dana kad mu je starija sestra svakog meseca poklanjala po jednu gramofonsku ploču. Prvi vinil u njegovoj kolekciji bio je album Dynasty grupe Kiss. Teško se može reći da njujorški hardrockeri, za razliku od, recimo, The Smithsa, New Ordera ili Swervedrivera, i dalje igraju važnu ulogu u shvatanju gitarske muzike šefa jedne od najupečatljivijih nezavisnih kuća novog vremena.

S druge strane, njegov tretman savremene dance i techno muzike pretrpeo je još radikalnije promene. Svoju kolekciju ploča Morr je skoro u potpunosti rasprodao. Kako sam kaže, većinu (dance i techno) lejblova čovek može da svede na jedan do dva esencijalna i reprezentativna (12“) maksi izdanja.

U istom tekstu nabrojao je i neke od svojih najdražih albuma i EP-ja: The Smiths – World Won’t Listen, Sonic Youth – Goo, Stereolab – Jenny Ondoline, Tortoise – Gamera, Autechre – Tri Repteae (jedini elektronski projekat?!), The Notwist – Shrink, te prvi i zasad poslednji solo album harizmatičnog navigatora nebeskih tema Talk Talk, Marka Hollisa.

Toliko o klasičnim pitanjima vezanim za likove manje-više nepoznate širem čitateljstvu Popboksa. Intervju koji sledi originalno je objavljen u najnovijem dvomesečniku Persona Non Grata iz Lajpciga, i u prvoj liniji namenjen je publici koja ponekad rado čita između redova i želi da ima malo više uvida u problematiku funkcionisanja malih izdavačkih kuća u ujedinjenim delovima Evrope. Ali i kako novinar i T. Morr iz pozicije svakodnevice i iz posve privatnog ugla gledaju na neke od problema u poslu, koji je usled pojave Interneta i digitalnih medija doživeo najdrastičnije promene od svog nastanka.

Drugi važan detalj osvrće se na neke probleme kojih nijedna sredina nije pošteđena: to su, pre svih, ozbiljan i profesionalan pristup saradnicima, networking ili značaj povezivanja i poznavanja ljudi u poslu, teškoće, ali i prednosti rada s privatno i profesionalno bliskim i srodnim osobama...

„Na samom početku radio sam paralelno za lejbl Hausmusik(prim. prev: distributerska, izdavačka i prodajna kuća zaslužna za razvoj muzičke scene u Bavarskoj, ali i promociju i uspeh drugih izdavača kao što su, recimo, Karaoke Kalk, Disco B, Alien 8, Echokammer..., i muzičara: Calexico, Palace, Smog, Fred is Dead...) i na vlastitom projektu Morr Music“, kaže Morr. „Moja etiketa se i dalje oslanja na temelje koje sam u to doba definisao i postavio. U periodu od otprilike četiri godine radio sam do potpune fizičke iznemoglosti, ali i pretrpeo neke nepovratne zdravstvene posledice. Danas i posle pedeset sati u jednoj radnoj nedelji, još pokušavam da ne idem kući pre nego što ne osetim da sam nešto uradio, priveo neki posao savesno i svesno do kraja. Ovo moram da dodam: još nijedan jedini pfenig iz lejbla nisam ostavio na stranu“.

„Relativno rano počeo sam da istovremeno radim na više različitih poslova. Obezbedio sam npr. finansije za niz muzičkih etiketa i distributera. Posle izvesnog vremena došao sam do zaključka da je neophodno da svoje delovanje fokusiram isključivo na vlastitu firmu. U trenutku kad sam napustio Hausmusik, materijalna situacija naglo se pogoršala. Ljudi kojima sam verovao nisu hteli da izmire svoje dugove i materijalne obaveze; jednostavno, iskoristili su situaciju, što me je kao čoveka izuzetno pogodilo.“

THOMAS MORR: Iskreno? Bojim se da su mnogi ljudi uvek posedovali nizak nivo odgovornosti. Ranije to nije dolazilo do izražaja, jer spoljni faktori nisu bili tako kritični i rigorozni. Možda je to nekom nepojmljivo, ali za mene su biznis i umetnost uvek bili usko povezani.

Mnogi ljudi jednostavno traže rupe u zakonu da bi skinuli odgovornost sa sebe – za mene su uvek i bez razlike najvažniji ljudi s kojim radim. Bez obzira na nivo i obim poslova, dajem ličnu garanciju. Prilično sam naivno i grlom u jagode krenuo u posao. Tamo gde sam se najmanje nadao, platio sam najskuplju cenu. Naravno da celokupna branša pati od besparice, ali kad si osnovao etiketu, kad si krenuo u posao, moraš uvek da budeš spreman na konstantan pritisak i izazove koje obični radni ljudi ne (pre)poznaju.

Morr Music je tokom 1998 godine imao veliku prednost u odnosu na druge: stil koji negujemo (prim. prev: u nekim medijima se kaže da je to dreampop i inteligent dance music, mada je pojam indietronica najbliža definicija) faktički nije ni postojao. Kad se etablirao širom sveta, nismo izgubili pažnju medija. To je, jednostavno, bio srećan niz okolnosti, upravo zato jer su se muzičari poput Bernharda Fleischmanna pojavili niotkuda.

Nekoliko godina kasnije verovatno bi mi bilo teže da ostvarim ovakav uspeh. S druge strane, uveren sam da su naša prva izdanja položila test vremena, a to mi je uvek bio jedan od glavnih ciljeva.

Iako to nije lak posao, uvek se trudim da budem iskren i rigorozan. Diskusije s muzičarima vrlo su neugodne i naporne, ali nikad ne bežim od njih. To je verovatno ono po čemu se razlikujem od ostalih kolega.

Ako mi se nešto ne dopada, mnogo, argumentovano i detaljno. Naravno da nekad pristajem na kompromise. S druge strane, bije me glas da nisam nimalo prijatan u davanju ocena. Ili je odlično, ili sranje – nema sredine. Ali upravo u toj izdiferenciranosti možemo da uživamo dok slušamo dobre albume. Entuzijazam baziramo na kvalitetu svog kataloga.

Ponekad stvarno pokušavam da igram ulogu velikog spasioca pop-kulure. Izgleda da sam se pronašao u pogrešnoj muzici. Da bi jednu diskografsku kuću održao u životu, potrebni su ti novac, ljudi i publika. OK, mislim da definitivno pripadam onoj vrsti ljudi koja veruje da se nekad bolje, lakše i jednostavnije živelo.

Primećujem da sam zadržao najviše prijatelja baš iz perioda u kom sam tek počeo da se profesionalno bavim ovim poslom. Namerno ili ne, ostao sam deo istog mikrokosmosa. I na ovom mestu bih da se vratim na internacionalnost: potpuno mi je jasno da slušam nekomercijalnu muziku, koja se samo u određenim granicama može prilagoditi mainstreamu.

Ne gajim iluziju da ću jednom postići veći komercijalni uspeh na domaćim listama (prim. prev: misli se na nemačke liste prodavanosti albuma, postoje li takve liste kod nas?).

S druge strane, ovakva muzika nailazi na pozitivan odjek širom sveta. Ako sam konstantno prisutan i izdavački aktivan, mogu da dostignem solidne cifre. Na kraju krajeva, moram da se oslanjam na alternativne kanale – celokupnu prodajnu i distribucionu mrežu koja postoji i koja je na jedvite jade uspostavljena. Nenormalno puno truda sam uložio da se svega tako lako odreknem.

Puno putujem i tako ostvarujem kontakte širom sveta, a ovaj posao stvarno je baziran na prijateljstvu, što, s druge strane, otežava rešavanje nekih problema koji se gomilaju godinama. Zato nekad stvarno nemam volju da menjam puno toga u svom pristupu. Do pre dve godine nismo praktikovali nikakve ugovore. Onda više nismo imali drugog izbora.

Bez pismenih ugovora nismo mogli dalje da radimo, eto, npr. prava za TV licence. Da bih zaštitio sebe i muzičare, potreban mi je potpis na nekakvom dokumentu kojim odgovaram za ljude koji, hm, rade za mene.

Na početku mi je to bilo jako naporno, osećao sam se neprijatno, jednostavno nemam taj gen. U međuvremenu sam se navikao, ili, bolje rečeno, još se prilagođavam. I pored svega što i nema baš puno veze s muzikom, čovek neprestano uči u poslu. Kao npr. s problemom kad neki muzičari napuste lejbl. Na početku sam zaista maštao da ćemo jednog dana svi zajedno da odemo u penziju. Ali, kao i u privatnom životu, fluktuacije su neminovnost i svakodnevica.

Pa, kao tradicionalista, ne skidam muziku s Interneta. Sasvim mi se dopada da, ako jedan album ima datum izlaska, bez obzira na radoznalost, mirno sačekam taj dan. Prilično sam staromodan po pitanju kupovine albuma: često gledam ko je izdavač, volim lepe omote.

Uvek mi je bila želja da uradim nešto s mojim najboljim prijateljem Janom Kruseom (prim. prev: grafičar odgovoran za mnoge omote i medijske kampanje Morr Musica) – još od ranog detinjstva. Neke njegove lične stvari su još u kući mojih roditelja. Kad si iz malog mesta, uvek je tu neko s kim otkrivaš muziku... Da se samo kratko vratim na prethodno pitanje: uvek me je zanimalo kako da se oslobodim pritisaka i ograničenja.

Recimo, cela priča o muzičkim megakoncernima i veštačkom pumpanju cena nikad se mi nije dopadala. Morr Music nije kao, recimo, (Grand) Hotel van Cleef (prim. prev: nemački, pod navodnicima, nezavisni lejbl, u delu Evrope zadužen za distribuciju albuma Death Cab For Cutie, jednog od omiljenih bendova Thomasa Morra). Mi ne proizvodimo muziku za indie klince i nemamo potrebu za pokrivanjem, recimo, celokupne prodajne mreže u Nemačkoj.

Radije sam spreman na manji profit i niže veleprodajne cene, što na kraju krajeva i činim. Što se tiče skidanja muzike s Interneta, ako mi to daje priliku da dođem do šire publike i indirektnom promocijom pokrijem sve troškove prodajom ukalkulisanog broja singlova i ploča, nemam ništa protiv (prim. prev: dakle, slobodno s Interneta skidajte albume etikete Morr).

Želim da prodajem vinile i albume koje bih i ja rado posedovao. Naravno da se tu i tamo, po cenu vlastite estetike, može uštedeti par stotina evra, ali te vrednosti ne želim da uskratim ni sebi, ni publici. S druge strane, naravno da razmišljam o većem profitu. Kao jedini dodatni izvor prihoda u ovom trenutku mogu da zamislim američke TV serije, koje ovakvu muziku koriste i promovišu širokim masama.

Ništa teže nego u distribuciji (prim. prev: ovde T.M. aludira na svoje uspehe u izgradnji distribucione mreže etikete Hausmusik). Vrlo su važni kontakti i veze. Jednostavno, zastupaš i guraš svoje ideje. I ako se uklopiš, kupio si kartu za brod (prim. prev: ili za voz). U međuvremenu, dovoljno smo poznati u poslu da se autori serija O.C. California,CSI i svih tih kriminalističkih produkcija sami javljaju na našu adresu. Amerikanci, za razliku od Evropljana, poseduju sasvim drugačiji pristup poslu.

U Evropi, naročito u Nemačkoj, takva vrsta usluga nikad se ne plaća, dok Amerikanci već u pripremi planiraju budžet za takve izdatke (prim. prev: misli se na soundtrack muziku za serije). Odgovornost za taj deo posla ne snose neki marketinški klovnovi kao ovde, nego uglavnom bivši DJ-evi, ljudi sa studentskih radio-stanica... Oni ne samo da imaju drugi pristup muzici, nego su i sami nosioci istog duha kao i muzičari koje na taj način promovišu.

To se najbolje pokazalo na primeru dueta The Postal Service, koji svoj tržišni uspeh mogu da zahvale, između ostalog, i seriji O.C.

Pre svega, ako saznaš da si nekom bendu, na primer Electric Presidentu, pružio pomoć i materijalnu sigurnost. Trebalo mi je malo vremena da uvidim iz kakvih socijalnih prilika dolazi Ben Cooper (prim. prev: vođa projekata Electric President i Radical Face). Da se album Electric Presidenta pojavio samo mesec dana kasnije, vrlo je verovatno da bi morao da se vrati svom poslu perača sudova i da bi njegova karijera profesionalnog muzičara propala. Sad smo licencirali album za druga tržišta i neke medije. Ben konačno može da otvori žiro-račun, kupi telefon i nove naočari.

Ako ni zbog čega drugog, ovaj posao se isplati zbog ovakvih ljudi i muzičara, i to je jedan od malobrojnih razloga zbog kojih mi posao pronalaženja novih umetnika i dalje predstavlja zadovoljstvo. Verovatno mnogim ljudima zvuči prepotentno, ali najveći podsticaj da krenem u ovaj posao i osnujem vlastitu etiketu bio mi je da pomažem ljudima.

Mi dobijamo ogromne količine demo snimaka. Između 2.500 i 3.000 godišnje, najvećim delom iz SAD, Italije, Francuske, Nemačke i Japana. Vrlo malo od toga objavljujemo, iako sve pristigle snimke stignem najmanje jednom da preslušam. Najveći broj novih autora objavili smo na preporuku ljudi u čiji kriterijum verujem ili muzičara koji su već nešto objavili kod Morra. Mum su nam, npr., preporučili Benni Hemm Hemm. Ja već duže nisam u poziciji, niti imam strpljenje da klikam po Internetu i surfam danonoćno po MySpace profilima. Naravno da to nije loš pristup, ali jednostavno nisam takav tip. Nemam ni talenat za menadžera, kao recimo Jan iz Tomlaba (prim. prev: prvi u Evropi licencno objavili albume Final Fantasy, Deerhof...), nažalost. Srećan sam jer još postoje ljudi s takvim entuzijazmom.

U međuvremenu sam prilično istančao osećaj za procenu umetnika. Mislim čak da sam ponekad u stanju da predvidim šta se publici neće svideti i zbog čega. Kad su brojke i tiraži u pitanju, prognoze su u celoj branši postale nemoguće.

Zanimljivo je da se takvim prognozama bave svi u industriji – od etiketa, preko novinara, pa do distribucije. Razlog više za oprez. Danas je sve moguće. Electric President u tom pogledu predstavljaju pozitivno iznenađenje. Ms. John Soda su u prodaji prilično podbacili. To je verovatno posledica velikog uticaja novina i internet stranica u stvaranju slike o određenom delu. Čak i pre nego što se album pojavi na tržištu.

Kad podvučem crtu, moram da prodam 10.000 komada – inače sam u velikim teškoćama! Između ostalog i zbog nekih nezaobilaznih detalja: vinil s dubljom gravurom, digipak CD – sve to košta. Naravno da želim malo pragmatičnije rezonujem, ali to mi jednostavno ne polazi za rukom.

Sigurno. U neke autore polažem puno nade. S druge strane, moraćemo ozbiljno sa svima da porazgovaramo o budućoj saradnji. Moramo da štedimo. I pored toga što neke od njih i privatno i kao umetnike volim i cenim – koliko smo dosad upoznali bendova koji su posle drugog albuma postali totalno irelevantni?

Već sam doživeo nekoliko neprijatnih iskustava. Maual je, npr., već pronašao novog izdavača. Neko vreme su se savršeno uklapali u koncept. Onda su skrenuli u ambijentalne vode. Morao sam da se odlučim na taj korak. Jedno vreme smo bili u prilično lošim odnosima. To je i mene i njega prilično pogodilo. Takve stvari uvek bole.

Ali, idemo dalje. Polažem nadu u nove umetnike, kao recimo Electric President Bena Coopera i njegov solo projekat Radical Face. Ali i u poznate autore, kao recimo Isan. Nema sumnje.