Slede utisci članova dva mlada benda i jednog velikog hora, koji su nastupali na događaju zamišljenom kao jedan od mogućih načina da se srednjoškolska populacija vrati na rock koncerte. Jedinstven utisak je da smo prisustvovali nekolicini antologijskih koncerata
Miloš (Horkeškart)
Muzički kolektiv
Horkeškart je naviknut na nastupe po svakakvim mestima: kulturnim centrima, ulicama, galerijama, čak i pijacama. Međutim, nastup na stadionu Tašmajdan je bio jedno sasvim čudnovato iskustvo, i da nam je neko ranije rekao da ćemo nastupati na tom mestu rame uz rame sa nekim poznatim domaćim bendovima, uz koje smo kao muzičari i kao ličnosti odrastali, shvatili bi to kao šalu. Takođe, nikada se nismo smatrali rock atrakcijom, i u radikalnom punk maniru stajali smo na nekom neodređenom mestu u domaćoj muzici.
Nismo sigurni kako je tačno publici ispred nas zvučalo ono što smo izveli, jer nismo mogli ni sebe da čujemo od buke, ali svaki aplauz nas je ohrabrivao. Nije bilo neke preterane treme, mi smo se već navikli na sve i svašta, i ništa nije moglo preterano da nas iznenadi. Dan ranije smo se vratili sa turneje po Slovačkoj gde smo svirali po nekim vrlo čudnim mestima.
Pre svega, biti na velikom stejdžu, koji se još nalazi na stadionu (istina, malom i u to vreme polupraznom), smestilo nas je u ulogu za koju nismo bili sigurni da li ćemo moći da je odigramo kako treba. Ali ipak smo sačuvali spontanost što nam je pomoglo da uspostavimo kontakt sa publikom, čak i sa tako velike fizičke udaljenosti. Za trenutak smo imali priliku da se nađemo u poziciji da oživimo i ostvarimo svoje tinejdžerske snove. Nadam se da je publika razumela naš nastup kao nešto više od puke zabave i da smo ih naterali na razmišljanje.
Ne znamo da li ćemo se ikada vratiti, ni da li to zaista želimo, ali može se reći – da, bili smo na tom velikom stejdžu i bilo je veličanstveno.
Elektrobuda: Velika nepoznanica za veći deo publike na Tašmajdanu, hrvatski bend
Elektrobuda, nastao okupljanjem članova grupa Majke i Kojoti, odsvirao je set koji je pokazivao fascinaciju hard rockom, solažama, dugim kosama, otpadničkom stilu života i još po nečim. Za ove momke sedamdesete godine su bile zlatni period iz kojeg treba crpeti inspiraciju, šteta je samo to što sve ostaje na nivou fanovskog obožavanja, a ne pravog proživljavanja.
Partibrejkers: Oni su nam pokazali da su zaista veterani koji su imali prilike da se kale na sličnim većim koncertima, uobičajenim u davnoj prošlosti.
Partibrejkersi su izgleda da su oni ti koji su i dalje sposobni da spoje rock ’n’ roll i dovoljno jasne poruke koje se obraćaju svima. U pravom smislu reči: ono što oni sviraju je neka nova vrsta narodne muzike, uz koju se pije, veseli, događa stara dobra šutka, ili čak i tuča. Istina je da je tek na njihovom nastupu događaj počeo da liči na ono što je trebalo da bude - jedan masovni spektakl. Ipak, Cane nikad zadovoljan, upitao je u jednom trenutku publiku: „Šta je ljudi, jel’ vam treba titl?“.
Max (Endorfin)
Što se
Endorfina tiče, mi nismo zadovoljni svojim nastupom. Monitoring je bio užasan, čuo sam samo glas i svoju gitaru, bas pomalo. Morao sam da pretpostavljam šta naš bubnjar svira. U svakom slučaju nismo naviknuti na ovako nešto, ali to je ipak jedno veliko iskustvo za bend, tako da je sve ukupno utisak pozitivan. Jako smo zahvalni što smo uopšte imali priliku da nastupimo, tako da neću previše da se žalim. Ljudi su lepo odreagovali i drago mi je da nas je čula i neka nova publika: 29. septembra sviramo u Akademiji i obećavamo da će tamo biti mnogo bolje.
Veliki Prezir: Oni su jedan od mojih omiljenih domaćih bendova, i oni su pored Jarbola na mene ostavili najbolji utisak.
Veliki Prezir su zvučali odlično, ovo je bio prvi put kako ih slušam uživo i stvarno nemam šta puno pametno da kažem o tako velikom bendu. Preziri su takođe imali problema sa monitorima, ali to, koliko sam primetio, nije uticalo na njihov zvuk.
Neno Belan and The Fiumens: Đavole sam slušao kao klinac, i pevao njihove pesme u kolima kad god bih putovao negde. Neno Belan je iskusan muzičar, i to što radi, radi zaista dobro. Lično ne slušam takvu muziku, ali mi je draga ta saradnja sa hrvatskim bendovima, i uopšte ceo događaj je jako pozitivna i potrebna STVAR!!!
Boris i Ana Marija (Repetitor)
Za
Repetitor je sviranje na Tašu veliko iskustvo. Publike nije bilo mnogo, ali nas je njihova reakcija dodatno oraspoložila i učinila da budemo potpuno opušteni - i bez trunke treme! Kada god sam pogledao video sam nekog kako skače, smeje se, igra. To je, uz odlično ozvučenje i veliku binu, uticalo da ovo bude najpotpuniji nastup u kratkoj karijeri grupe Repetitor. Čak, ni uporan i jak vetar, to nije mogao da pokvari.
Obojeni program: Posle još jednog odličnog nastupa Velikog Prezira, na red je došao
Obojeni Program. Treba reći da bez Tamare na vokalima, ovaj bend deluje i zvuči dosta drugačije. Njihova pojava i energija koju šalju sa bine je daleko mračnija i teža.
Jarboli: Najbolji nastup večeri priredili su nam
Jarboli. Prvi put smo ih gledali na velikoj bini, bilo nam je malo čudno, pošto smo na navikli na njihove koncerte u intimnijim prostorima. Jarboli su to, naravno, znali da iskoriste.
Delovali su veoma raspoloženi i željni sviranja, bez obzira što im je olujni vetar nosio kišu, koja je u međuvremenu počela da pada, pravo u lice. Set-lista se uglavnom sastojala od pesama sa poslednjeg albuma Buđanje proleća, uz hitove sa prethodnih izdanja.
Vrhunac koncerta bio je upravo uz pesmu Samo ponekad, a nakon poslednje numere Naši Jarboli, bilo je jasno da su oni naš najenergičniji koncertni bend.
Možda ovaj događaj nije privukao onoliko pažnje koliko je prvobitno očekivano, ali je definitivno početak nečega. Ovakvih koncerata dugo nije bilo, a trebalo bi da ih bude što više.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.