Razne postave benda stvorile su živopisni niz studijskih albuma koji, sasvim namerno, početnim slovima svojih imena ispisuju ime grada koji je iznedrio niz važnih bendova. Krug je zatvoren, da li i pravilan?
Kada su domaći bendovi u pitanju, uvek je interesantno razmišljati na temu
šta bi bilo da se ovakav bend pojavio npr. u Londonu umesto u npr. Novom Sadu. Novosadski
Obojeni Program uspravno izdržava poređenja sa korespondirajućim bendovima sa Zapada, a kada su u pitanju sličnosti sa prethodnicima i savremenicima u okvirima granica država koje su se na-ovim-prostorima smenjivale, umesno je povlačiti paralele samo sa nekolicinom izvanrednih.
Na razmeđu pretposlednje i poslednje decenije prošlog veka, kada je Obojeni Program počinjao sa diskografskim radom, Novi Sad je imao veliki alternativno-umetničko-rockerski potencijal, između ostalog zahvaljujući zaostavštini fenomenalnih sastava Luna i La Strada. Upravo na stvaralaštvo tih bendova novosadskog muzičara i pisca Slobodana Tišme nadovezala su se izdanja dva originalna benda novosadske scene, koja nije bila puki skup stvari koje se odvijaju u isto vreme na istom prostoru, već nešto nalik istinskom umetničkom pokretu – BOYE i Obojeni Program.
Program obojen jarkim bojama soničnog poleta i hermetične, a opet na sebi svojstven način otvorene poezije frontmena Branislava Babića Kebre neguje umetnički duh blizak ne samo rockerskim, nego i likovnim i književnim krugovima. Slabo razvijeni rock mainstream ostavio je veliki deo pop prostora suštinski alternativnim bendovima, te je neobična muzika Obojenog Programa dopirala do širih krugova slušalaca. Pozamašna popularnost koju su zbog toga stekli nije, međutim, razvodnila njihov pristup stvaranju muzike.
Kroz Obojeni Program su, uz Kebru kao uvek prisutni motor benda, prodefilovali mnogi muzičari; razne postave benda stvorile su živopisni niz studijskih albuma koji, sasvim namerno, početnim slovima svojih imena ispisuju ime grada koji je iznedrio niz važnih bendova.
Sedmi studijski album Da li je to čovek ili je mašina – poslednja kocka u nizu N-O-V-I-S-A-D – čudna je rabota. Izdanje se sastoji od 16 pesama, koje, uprkos naslovima koji sugerišu da su u pitanju sasvim različite numere, zapravo često donose gitarske i elektro varijante istih motiva.
Uvodna Let's Go, poletna programska rokačina, ničim ne nagoveštava ovaj čudnovati koncept. Bend je u solidnoj formi/inkarnaciji, na čelu sa odavno zaigranim Branislavom Babićem Kebrom, koji nije dopustio da ga znatni literarni poriv zaustavi u bavljenju rock 'n' rollom. Naime, harmonija rocka i književnosti u Kebrinom stvaralaštvu ogleda se i u činjenici da je jedna od pesama na albumu imenjakinja njegovog romana Obećaj mi molim te (2003).
Da li je to čovek ili je mašina sadrži dovoljno ideja podesnih za usredsređeno glas-bubanj-žice-lagani elektronski garnirung izdanje, za čiju se originalnost ne bi trebalo sekirati. Album, međutim, zbog razuđenog preoblačenja istih motiva deluje kao kombinacija običnog LP-ja i remix albuma stavljena na shuffle.
Sam po sebi, naravno, ovakav koncept nije neminovno loša ideja, ali – da li je uspešno sproveden? Odgovor je jednostavan i nije isključiv: kako se uzme. Slušanje čitavog albuma šumovito je iskustvo koje solidno funkcioniše kao jedna moguća šetnja kroz začudnu poetiku Obojenog Programa. Kvalitativna neujednačenost elektronskih intervencija, međutim, ne baš retko čini da album kao celina procuri.
Jedan od važnijih domaćih bendova ovim albumom završava svoj dugi put od N do D, put na kojem su opevani delikatni mladalački jadi, pravednički angst kreativca u prljavoj i teškoj zemlji i mnoge male i velike ljubavi svakodnevice. Da li je to čovek ili je mašina nije najbolji album Obojenog Programa, a nije ni najmanje dobar. Od pesama koje se na njemu nalaze mogao se napraviti neosporan kratki CD kojim bi se, koncizno i dostojanstveno, završila jedna značajna rock priča; ovako, konciznost je izostala. Dostojanstvo je, međutim, tu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.