Iako na prvo slušanje može zazvučati pomalo naivno i sažeto do granice šturosti, Vision Valley zvuči vrlo čistokrvno, stabilno, sa nekoliko tipičnih rokačina negde između Ash, Nirvane i Hivesa i nekoliko dirljivih brit-popera
Negde sredinom 2002.
Vines su mogli da postanu ozbiljni rivali
Strokesa. Iako je pojedine iritirala arogancija u stilu
braće Gallagher i naglašeno podražavanje žmirkanja Thoma Yorka, ovaj australijski sastav atomskom brzinom je dospeo do udarnih termina na MTV-u i (pre
Franz Ferdinand, Bloc Party i sada
Arctic Monkeys) pomalo isforsirano se našao na NME i Q listi najboljih albuma svih vremena.
Posmatrano sa distance,
Highly Evolved te godine jeste bila odlična, pametno osmišljena muzička slagalica, u kojoj su mnogobrojni ekstatični kritičari pronašli lepršavost
Beatlesa, agresivnost
Nirvane, pa i nevinost
Kinksa ili Stone Rosesa.
Da li zbog njihove zdrave drčnosti i blage nostalgičnosti, fantastičnih okolnosti ili precizno odabranog producenta (Rob Schnapf, koji je potpisao ključne albume Elliota Smitha i
Beckovo remek-delo
Odelay), bila je to ploča koja zavređuje pažnju. Ovakvim uspehom Vines su istovremeno sebi postavili visok kriterijum koji, nažalost, neće uspeti da ispune.
Vision Valley je njihov treći album, objavljen nakon dvogodišnje pauze i već dobro poznatih problema (kod pevača Craiga Nichollsa je 2004. godine dijagnostikovan poseban vid autizma, što je dovelo u pitanje dalji rad benda; zbog toga su mu zabranjene iscrpljujuće turneje i višečasovni medijski nastupi; prošle godine napustio ih je basista Patrick Matthews da bi se posvetio svom bendu Youth Group).
Suprotno očekivanjima, ovde nema ni traga od terapeutskih, teskobnih, oslobađajućih aluzija kojima su razmažene rock zvezde tako često sklone. Očigledno je da su The Vines posle prilično mlakog albuma Winning Days (2004) pokušali da se vrate dobro oprobanoj formuli malo-kobejnovskog-dranja-malo-stajpovske-melanholije.
Iako na prvo slušanje može zazvučati pomalo naivno i sažeto do granice šturosti (osim završne, nijedna pesma ne traje duže od dva minuta), Vision Valley zvuči vrlo čistokrvno, stabilno, sa nekoliko tipičnih rokačina negde između Ash, Nirvane i Hivesa (Fuck Yeh, Anysound, Nothing's Comin'), i nekoliko dirljivih brit-popera (Candy Daze, Going Gone, Take Me Back).
Nažalost, ironični singl Don't Listen to the Radio zvuči neverovatno prozaično, tekstovi povremeno škripe, a u pesmama poput Futuretarded i Gross Out teško da imaju ikakav smisao.
Celinu zaokružuje vrlo dobar flojdovski omaž, šestominutna sanjiva Spaceship. Kao da su se plašili "Be Here Now" sindroma, pa nije bilo više ovakvih stvari, previđajući da im upravo nedostaje češće odstupanje od granica očekivanog.
Možda je ovo album koji traži strpljenje, ali nije razočarao. Uostalom, ne obaraju se rekordi svaki dan.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.