U hippy “Let There Be Love” stilu, prošetali su se (ponovo) kroz njima omiljenu muziku iz prošlosti, čini se, osetno rasterećeni. Od “Street Fighting Men”, preko “Golden Brown” i “Proud Mary” do “Something in the Air”. Da je John Lennon živ, sigurno bi gostovao na ovom albumu. Sa zadovoljstvom
Kada sam prvi put čula ovaj album bio mi je neobično nezanimljiv i prosečan. Drugi put malo bolji. Treći put u redu, četvrti put solidan. Peti put sam pomislila “zašto se ja ovoliko trudim?”.
Verovatno zato što je Noel Gallagher jedan od najznačajnijih autora nove britanske rock muzike. A sve ostale činjenice vezane za karijeru njegovog benda su relativne. Slušajući ga razmišljam koliko je svet ostario za deset godina. Od
Definitely Maybe ('94) do
Don't Believe The Truth. I koliko se muzika podmladila za deset godina. Od
Endtroducing (
DJ Shadow – '96) do
Funeral (
Arcade Fire – '04). I koliko je internet promenio svet. Za samo deset godina.
Nekada najpoznatiji, najizvikaniji, najbolji, najnaporniji, naj...nešto bend na Ostrvu, danas su
Oasis samo još jedna crtica u spisku dnevnih vesti. Razlozi su razni. Uglavnom su im sami kumovali. Teško je ostati u centru pažnje deset godina. Pogotovo kad ti o glavi rade neki Franz Ferdinandi, Coldplayeri, i kad taj Bono Vox nikako da prestane da snima ploče i posveti se humanitarnom radu. A i Damon Albarn ima tu super trendi grupu. A i David Beckam je odavno glavna fora. Mislim, stvaaarno. Svojevremeno istinski
spasioci ostrvskog rocka, danas su se pretvorili u parodiju sebe samih. Njihov osebujni medijski šarm, nekima tako neodoljiv, nekima tako nepodnošljiv, uvek je ukorak pratio njihovu muziku. Često na štetu muzike.
I taman kad su svi odustali/mogli da odustanu od njih, nekako su se opustili i napravili jednu dobru, staromodnu, hommage ploču. U hippy Let There Be Love stilu, prošetali su se (ponovo) kroz njima omiljenu muziku iz prošlosti, čini se, osetno rasterećeni. Od Street Fighting Men, preko Golden Brown i Proud Mary do Something in the Air. Da je John Lennon živ, sigurno bi gostovao na ovom albumu. Sa zadovoljstvom.
Nekoliko odličnih potencijalnih singlova (Meaning Of Soul, Importance Of Being Idle, Part Of The Queue, Guess God Thinks I'm Abel ) izvesno će poboljšati MTV ponudu do kraja godine. I Can See It Now, instrumental koji zatvara album, uzbudljiva je posveta samima sebi i dirljivo sećanje na Definitely Maybe. Eh. Ah.
Posle dva prosečna, tačnije loša albuma, ovo jeste povratak u formu za Oasis. A šta to znači danas? Da ponovo pišu odlične pesme, važne milionima ljudi na svetu? Da pokreću neku novu energiju među slušaocima muzike? Da nekom vraćaju veru u rock 'n' roll? Da sa pokrićem mogu da isprovociraju medijsku pažnju i poverenje publike? Da mogu da budu najiskreniji foliranti na svetu i da se izvuku bez pardona? Razmislite još jednom.
Oasis više nisu važni. Ali lepo je što još uvek mogu da naprave dobar album, koji će teško-ali-ipak-verovatno nekome negde promeniti život. Ovo je ploča za one koji su prebrzo ostareli sa svojim omiljenim bendom.
Vraćam se svom prvom utisku s početka priče. Hej, pa toliko uzbudljive nove muzike čeka da bude otkriveno... Sorry mates, moram da palim, pardon, gasim...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.