Vladimir Arsenijević u Letu ne problematizuje samo melodramu kao žanr, te svoju poziciju autora tzv. umetničke proze, nego pod lupu stavlja i poželjno neupitan pojam samoinicirane promene i oprobavanja na novim poljima.
(Laguna)
Kao što smo nedavno bili svedoci, recimo u slučaju Snoopa Doga i njegove dragovoljne transformacije u Snoop Liona, naum da se okrene drugi list, želja za promenom, rešenost da se isproba i drugi put i promeni mišljenje (pa i usud) ništa je drugo do pravo ama baš svakog ko oseti taj poriv i krene da dela u tom pravcu. Dakle, to je sasvim legitimna želja koja ne sme biti povod ni za kakvo zlurado likovanje, ali se, poštenja radi, katkad mora skrenuti pažnja, posebno kada stvari silno krenu po lošem tokom te, ponovimo to još jednom, sasvim opravdane i zdravorazumske misije u koju se ipak tek tako ne upute baš svi kojima tako nešto padne na um. A to je upravo slučaj sa novim romanom Vladimira Arsenijevića, pisca koga će, sva je prilika, doveka pratiti stigma laureata prearano dodeljenog važnog priznanja. I mimo priče o ranijim zaslugama, minulom radu i srećno/nesrećnim okolnostima koje su ga pratile na njegovom razvojnom putu do ovog našeg sada, Let je nedopustivo loš roman. Ako se prethodnom Arsenijevićem delu (romanu/zbirci umreženih priča pod nazivom Predator) prvenstveno mogla prebaciti pretencioznost (koja je, poput svih pretencioznosti, gotovo uvek jalova i neizostavno bez pokrića u krajnjem ishodu), Let, njegov novi roman za novog izdavača, na prvom mestu odlikuje niskokaloričnost, kako ambicije, tako i same izrade. Na prvom mestu zamerki bi se svakako našla narečena niskokaloričnost, mada bi mesto na tom neslavnom tronu lako moglo da izbori i Arsenijevićevo, čini se, potpuno nepoznavanje žanra (i pratećih mu stilema) u kom se našao.
Mada je onomad probitačna i vazda nasmejana profesorica beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti odvažno ustvrdila da melodrama nije žanr (hrabro se odlučivši za, kako nas logika uči, nemoguće dokazivanje kroz negaciju), melodrama je vremenom zadobila i lergitimitet i čitav niz nužnih odrednica i odlika žanra kao takvog, a reklo bi se da Vladimir Arsenijević u ovom svom Letu slabo mari za bilo koju od njih. Kroz retrospektivnu povest o nastradalom Pavlu Andrejeviću, mladom pilotu kraljeve vojske u samom finišu srpskog belle epoquea između dva svetska rata, njegovoj mlađanoj udovici, njegovoj porodici, prijateljima i slučajnim i namernim satelitima Arsenijević predstavlja svoje viđenje ljubavnog romana sa širim društvenim zamahom. Za povaliti je što Arsenijević u Letu ne pokazuje mondenski prezir prema samozadatoj temi i žanru, ali zaćuđujuće koliko se ovaj profilisani i iskusni pisac zapetljao u svoje (pritom nevelike i nezahtevne) ambicije.
Arsenijevićeva priča je neuverljiva i neuspešno prikrivena trivijalna smeša opštih mesta i izlišnih poteza, i praktično nema aspekta ovog dela na osnovu čije realizacije Arsenijević zaslužuje pohvalu. Zaplet je gotovo nepostojeći, svi ključni junaci su tek beskrvni konstrukti, jezičko ruho nije prilagođeno epohi kojom se pisac ovde bavi; uz sve to, Arsenijević ovde nerezonski uvode nove i nove likove koji uspevaju samo da naprave dodatnu idejnu pometnju u ionako mršavoj i neubedljivoj priči, a od silnih pokušaja da se priroda pripovedanja oneobiči u Letu se stiglo tek do simulacije formalno nelinearnog izlaganja događaja.
Lošem utisku doprinose još tri krupne manjkavosti; kao prvo, Vladimir Arsenijević se ovde silno upinje da priča dobije na težini, a opšti ton na serioznosti prikazima atipičnih pojava za ovo tlo i to vreme (eugenističke i ideje o rasnoj čistoti kod Srba i prvi koraci stripa, recimo) ali to u krajnjoj instanci za posledicu ima prvenstveno urušavanje osnovne priče pod balastom suvišnih i neučinkovitih detalja koji su, to je bolno upadljivo, sami sebi svrha. Na tu se falinku naslanja i autorova rešenost da uverljivost zadobije ipak prilično jeftinim trikovima, poput čestog pominjanja artefakata karakterističnih za tu epohu, ali se na tom planu sve završi u šepurenju pripremama za pisanje i zamornim nabrajanjem proizvoda, topografija, novotarija i sličnog. Osim toga, Arsenijević se ovde prilično neoprezno za pisca tog kalibra upustio u erotske pasaže koji mu očito i ne idu baš od ruke, te se u Letu može naići i na prilično degutantne leksičke poput, recimo, upotrebe glagola 'svrdlati' u narednom pasažu: „... A kad je bio uspravljen i krut poput aerodinamičke letilice, a ona vlažna poput zemljine utrobe, podizala je noge, širila ih i pustila ga da prodre u nju. Držala se za njegove kukove, ramena ili leđa dok je on svrdlao i prodirao, svrdlao i prodirao, protežući se, izvijajući, nabijajući, stiskajući kukove uz njene. Ona bi disala plitko i isprekidano, osećajajući duboko u sebi gustu, plodonosnu spermu.“
Nažalost, ovaj i ovakav Arsenijević Let se pokazao samo nepotreban i let u nepoznato, dokazavši još jednom da su prokazano-prezrene forme ipak znatno složeniji oblici, a ne tek povodi za sprdnju ili, kao što je ovde slučaj, prečica ka novom pripovedačkom identitetu, stilu i izarazu, bez nužnog osvrtanja na zakone zanata i nužna znanja.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari