Još nisu čestito ni utihnule ovacije na račun Toma Tykwera i brata i sestre Wachowski što su tako vešto u filmski medij prepakovali prilično zahtevni Mitchellov 'Atlas oblaka', a stari i novopridošli poštovatelji ovog spisatelja pred novim su izazovom – prevodom jednog od friškijih romana Davida Mitchella, a tamo 604 stranice odlične proze. I zamamne avanture pride.
Na planu same radnje Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta (u izdanju Lagune, a u prevodu Nikole Pajvančića) je priča o epizodi iz kolonijalnog života na Dalekom istoku; roman predočava nekoliko leta u životu predstavnika holandske trgovačke kolonije u blizini Nagasakija na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek. I mada nama, samodovoljnim svedocima mahnitog dvadesetog veka, ta era izgleda kao istorijski manje prevratnička i uzbudljiva, Mitchell sa podosta lakoće uspeva da i najzadrtije ubedi u suprotno. Osim nadgornjavanja tada najznačajnijih kolonijalnih sila Evrope po dalekim adresama, Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta se u značajnoj meri, a čime stupa u srodstvo sa ipak znatno mračnijom Endovim Ćutanjem, bavi i progonom hrišćana u tadašnjem Japanu.
Na prvi pogled ovo delo, gotovo potpuno lišeno transcendentalnosti Atlasa oblaka, bi se mirne duše moglo podvesti pod istorijski roman u oblandi društvene hronike, a upitne istorijske egzaktnosti (što nije ni sporno, budući da je reč o fikciji), ali time bi se grubo zanemario dobar deo implikacija i kvalitativnih dometa ove Mitchellove proze. Ovaj roman je, uz sve pomenuto, i istorija jednog lutanja i još jedno podsećanja blagotvornog, pa i dragocenog dejstva koje upečatljivo koncipirani i predstavljeni karakteri imaju po širi narativ. Osim toga, Mitchell ovde o istom trošku održi i majstorsku radionicu na temu suverene i svrsihodne šetnje kroz žanrove i njima svojstvene i prilaghođene stilove. Tome treba pridodati i kranje suptilno u delo sprovedeno umeće kojim David Mitchell dovoljno fokusiranom čitaocu ukazuje na mudro i ravnomerno posejane i u tkivo same priče inkorporirane reference na naš sadašnji geopolitičko-istorijski trenutak.
Sve pomenuto još jednom bez rezerve svedoči o zbilja unikatnom Mitchellovom pripovedačkom daru, ali u isti mah ukazuje šta se zbiva i šta je sve moguće na samim visovima aktuelne anglosaksonske proze glavnog toka, visovima kojima David Mitchell svakako već poduže, a sa punim pokrićem u postignućima pripada.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari