Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta

Na planu same radnje Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta (u izdanju Lagune, a u prevodu Nikole Pajvančića) je priča o epizodi iz kolonijalnog života na Dalekom istoku; roman predočava nekoliko leta u životu predstavnika holandske trgovačke kolonije u blizini Nagasakija na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek. I mada nama, samodovoljnim svedocima mahnitog dvadesetog veka, ta era izgleda kao istorijski manje prevratnička i uzbudljiva, Mitchell sa podosta lakoće uspeva da i najzadrtije ubedi u suprotno. Osim nadgornjavanja tada najznačajnijih kolonijalnih sila Evrope po dalekim adresama, Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta se u značajnoj meri, a čime stupa u srodstvo sa ipak znatno mračnijom Endovim Ćutanjem, bavi i progonom hrišćana u tadašnjem Japanu.

Na prvi pogled ovo delo, gotovo potpuno lišeno transcendentalnosti Atlasa oblaka, bi se mirne duše moglo podvesti pod istorijski roman u oblandi društvene hronike, a upitne istorijske egzaktnosti (što nije ni sporno, budući da je reč o fikciji), ali time bi se grubo zanemario dobar deo implikacija i kvalitativnih dometa ove Mitchellove proze. Ovaj roman je, uz sve pomenuto, i istorija jednog lutanja i još jedno podsećanja blagotvornog, pa i dragocenog dejstva koje upečatljivo koncipirani i predstavljeni karakteri imaju po širi narativ. Osim toga, Mitchell ovde o istom trošku održi i majstorsku radionicu na temu suverene i svrsihodne šetnje kroz žanrove i njima svojstvene i prilaghođene stilove. Tome treba pridodati i kranje suptilno u delo sprovedeno umeće kojim David Mitchell dovoljno fokusiranom čitaocu ukazuje na  mudro i ravnomerno posejane i u tkivo same priče inkorporirane reference na naš sadašnji geopolitičko-istorijski trenutak.

Sve pomenuto još jednom bez rezerve svedoči o zbilja unikatnom Mitchellovom pripovedačkom daru, ali u isti mah ukazuje šta se zbiva i šta je sve moguće na samim visovima aktuelne anglosaksonske proze glavnog toka, visovima kojima David Mitchell svakako već poduže, a sa punim pokrićem u postignućima pripada.