Poznati stranac

Foto: Marijana Vranić (RockSvirke.com)

Mesto: Klub CK13, Novi Sad

Datum: 4. februar 2013.

Mark Eitzel se na svom trećem gostovanju u Srbiji pokazao u novom izdanju: ne samo da je postava muzičara drugačija, nego je i sam pristup pesmama sigurno iznenadio fanove: tu nema poletnosti i snage koja se osetila na nezaboravnom koncertu American Music Cluba 2008. u beogradskom SKC-u. Ono što je ostalo je Markov glas pomešan sa kabaretskim/stand-up comedy mizanscenom. Da se razumemo, prateći bend je odlično uradio svoj posao. Samo je ostavio malo više mesta kako bi posetioci upoznali "nevidljivog" čoveka iz San Franciska.

Dobro je poznato da ponedeljak baš i nije neki prijateljski dan za koncerte, ali ovoga puta je Omladinski centar CK13 u Novom Sadu bio poprilično ispunjen (oko 120 ljudi). Beogradski koncert, koji je održan dan ranije u Domu omladine, bio je "sedeći" i kao takav obojen drugačijom atmosferom. Razlog više za fanove da ceo događaj dožive i u stajaćem položaju.

Bez puno kašnjenja na binu se, oko 21h, popeo Bojan Savić iz Beograda koji svoj rad predstavlja pod imenom Tinitis. U kratkom nastupu publika se upoznala sa njegovim kolažom akustičnih-country pesama, a tu se, znajući Savića kao jednog od istinskih fanova M. Eitzela provukao i jedan zanimljiv medley (omaž) pomenutom autoru. Pola sata kasnije tu je i druga predgrupa: The Fischermen and the Chritian Settlers iz Novog Sada. Nastali na ostacima grupe Till i njenog post-rock zvuka, The Fischermen je sada sveže ušao u zrelije i intimnije krugove stvaranja. Autorske pesme Gabora Fischera imaju, po mnogima, Nick Cavea kao polaznu tačku ali se, kako se koncert odvijao, klupko odmotavalo u drugačijem i originalnijem pravcu. Publika je sa pravom merom prihvatila svih šest kompozicija sa kojima su se predstavili, a bend sastavljen od basa, klavira, gitare, bubnja i harmonike uspeo je održi jedan konstantan, pomalo tih ali efektan nastup.

Oko 22:15 sve prisutne pozdravlja Mark Eitzel i, samo na njegov način, upućuje slušaoca u prvu stvar sa spiska. Evergreen AMC-a, What holds the world together, zvuči ogoljeno, bez aranžmanske šminke i to se pokazalo kao putokaz u kom pravcu je dalje tekao koncert. Svaka pesma ima mali uvod, jedan mali biser Markove neposrednosti, humora i kolekcije istinitih priča. Mission rock resort, za sve džankije pa onda autobiografska Why I'm bullshit i onda opet gromada Apology for an accident...  Strah, očaj, sreća i lutanje modelovali su taj Markov glas i vremenom izgradili njegovu ubitačnost. On pogađa pravo u srce.

Kako koncert odmiče publika se otkravjuje uz pesme sa poslednjeg albuma Don't be a stranger kao i uz propratne priče Diznijevim junacima, Deda Mrazu, 9/11... u jednom momentu parodira se i pesma We are the world, ali se Mark vraća na kolosek i isporučuje iskrene emocije sa numerom Oh mercy. E sad, spomenuo sam publiku... Malo se opustila. U stvari, toliko se opustila da se intimna atmosfera koncerta počela kruniti i gušiti neprekidnim žamorom. Pople Talking During Concerts  - naslov je klipa na youtubeu gde frontmen grupe Wilco, Jeff Tweedy, objašnjava prisutnima zašto je dobro kada se ćuti i dopušta muzičarima da rade. Možda taj monolog treba puštati na videobimu umesto predrupe. Ili je dobro staviti stolice, kao što je to bio slučaj sa beogradskim koncertom, pa se sve uklopi u idealni ugođaj. Bilo kako bilo, pravi ljubitelji dobrog zvuka (a sinoć ga je svakako bilo) uživali su iskrenim emocijama i istinitim pričama sa kojima su mogli da se poistovete. The decibels and the little pills je samo potvrdila ovu tvrdnju i posle sat i deset minuta zatvorila prvi deo koncerta.

Naravno, bis je bio očekivan ali iznenađujuće kratak. Mark po prvi put uzima gitaru u ruke i jasno je da će biti nešto veliko. Malu prepirku iskusnih kladioničara prekida nečiji favorit: Western sky u kojoj je njen autor, čiji nas glas progoni dok slušamo poslednji stih, bio predan do maksimuma. Sjajna pesma za otvaranje (Beograd 07.10.2008) i zatvaranje koncerta (Novi Sad 04.02.2013). Možda ostaje samo žal zašto nisu odsvirane i numere sa sjajnog solo albuma Klamath, ali posle ovakve interpretcije jasno je svima da je vreme za polazak i da će se gospodin Eitzel uputiti ka svojoj hotelskoj sobi. Da je duže trajalo ne bi valjalo - reče neko. Potpuno opravdano jer su svi dobili po šta su došli. Publika jednog  od najvažnijih američkih singer/songwritera današnjice, a on odličan zvuk i malo pažnje.