Debeo, savršen i ponosan

American Music Club sam prvi put sreo prvoj polovini 90-ih, zahvaljujući tekstu Žikice Simića Posle farmerica iz Ritma. Kada ste tinejdžer i ložite se na tinejdžerke koje se ne lože na vas (što bi Mark Eitzel nazvao „klasičnim luzerom“), pišete poeziju koja je inspirisana ljubavnim jadima i baš u tom momentu čujete „I broke my promise / That I wouldn’t write another song about you“, nekako je logično da osetite kako je došao trenutak da Kurt Cobain mesto heroja mladosti prepusti nekom drugom.

Kada imaš 17-18 godina nije preporučljivo hvalisati se unaokolo kako si AMC fan: teško da će ti činjenica da napamet znaš većinu hermetičnih i mračnih Eitzelovih tekstova pomoći da impresioniraš neku devojku u tom kasnom tinejdžerskom dobu, dok će te Poznavaoci najčešće posmatrati sa sažaljenjem.

Međutim, kako godine prolaze, shvataš da iskrenost nije slabost, a najlepše od svega je što se to događa i devojkama (onim koje su vredne pažnje, naravno). Iskrenost je bez sumnje najjače oružje Marka Eitzela: poslušajte samo neke od stihova iz Gratitude Walks i sve će vam biti jasno: „Drunk on the kind of applause / That gets louder the lower you sink“ ili „Well it’s never what you want / It’s just a kinda thing that always happens here“.

Verujem da se onaj ko ove stihove doživljava kao patetiku dobro provodi na koncertima u Areni ili Expo centru… ako pak nije tako, postoje dobre šanse da sutra u SKC-u doživite jedno nezaboravno veče.

Za razliku od njegovih često introspektivnih i depresivnih pesama, Mark Eitzel licem u lice ostavlja potpuno suprotan utisak. Kako i sam kaže, najveća laž koju je čuo o sebi je da nema smisla za humor – da je reč o zabludi možete zaključiti samo čitajući ovaj intervju.

Upoznao sam ga 2002. kada je bio u Beogradu, to mi je bio prvi intervju u životu i… bilo je treme, neviđene! Došao je na radio sa akustičnom gitarom i dok se ostatak zaposlenih pitao „ko li je ovaj smešni čikica?“, ja sam pokušavao da se priberem i setim svih isplaniranih pitanja.

To je bio moj najsmotaniji intervju.

Kad god ga se setim, osetim žal što sam bio toliko nervozan, mlad i neiskusan. Šest godina kasnije greška je, mislim, ispravljena. Tokom razgovora mi se činilo kao dam sam u društvu starog prijatelja.

Ovog puta sam pitao sve što sam hteo.

POPBOKS: Kako protiče evropska turneja?

MARK: Odlično!

Pošto ideš na turneje po celom svetu skoro 20 godina, postoji li neka evropska zemlja u kojoj imaš najviše fanova?

Mislim da je to Engleska, verovatno zato što tamo sviram baš dugo, još od sredine 80-ih.

Pretpostavljam da tokom turneje nemaš mnogo vremena za upoznavanje novih zemalja i gradova, ali postoji li neko mesto kome se uvek vraćaš sa osmehom na licu?

Hmmm… Da budem iskren, nema takvog mesta (smeh). Turneje su nam prilično dugačke i iscrpljujuće, tako da jedva čekam povratak kući.

Sada ponovo živiš u San Francisku?

Da.

Kada si prošli put bio ovde 2002, živeo si kod sestre u Čikagu, tek si izdao album obrada Music for Courage and Confidence (za koji si tada rekao da možda nije tvoj najbolji album, ali plaća račune) i sve vreme si se izvinjavao što si Amerikanac. Danas si ponovo u San Francisku, ponovo si oformio American Music Club, tu je novi album The Golden Age sa kojim si prilično ponosan i Obama Barack ima velike šanse da postane predsednik Amerike. Dakle, šta će se dogoditi 2014, kada ponovo dođeš u Srbiju?

(smeh) Nemam pojma. Mada, nisam uopšte siguran da će Obama biti predsednik. Nadam se da će se to dogoditi, ali sudeći po prošlosti onaj za koga ja glasam nikada ne pobedi, tako da...

Mislio sam da li si danas malo zadovoljniji nego pre šest godina?

Hmm, pa ne baš. Mislim, tada sam ipak bio šest godina mlađi (smeh). Istina, volim da sviram sa American Music Clubom i to je najveća promena u poslednjih nekoliko godina. Trenutno ne sviram gitaru na koncertima, mogu se skroz skoncentrisati na pevanje i uživam u tome.

Kako se desilo da si ponovo okupio AMC?

To se desilo 2003, živeo sam u Čikagu kog baš i ne volim previše - isuviše hladno vreme za moj ukus (smeh). Onda sam se vratio u Kaliforniju, okupio bend, snimili smo Love Songs for Patriots, a onda The Golden Age.

Jedan od razloga pitanja o životnom zadovoljstvu je upravo The Golden Age, koji je verovatno najmanje mračan od svih AMC albuma, na momente čak optimističan... Nisam verovao da ću ovo reći za bilo koji tvoj album (smeh).

Čekaj samo da čuješ pesme na kojima trenutno radim (smeh).

Danny (Pearson, bas) i Tim (Mooney, bubnjevi) više nisu u bendu. Zašto?

Teško da možeš nastaviti da budeš u istom bendu sa nekim ko ti nedeljama ne odgovara ne telefonske pozive. Nakon turneje za Love Songs for Patriots, prošlo je skoro godinu dana kako se nisam uopšte video sa njima. Tako da sam nastavio da sviram sa našim originalnim gitaristom Vudijem, koji je vozač gradskog autobusa u LA.

(smeh) Da, čitao sam to. On i dalje to radi?

Trenutno je prestao s obzirom da smo na turneji, ali će verovatno nastaviti da se bavi time kada se vratimo kući... I tako sam ja iz San Franciska otišao u LA da sviram sa Vudijem, pozvavši Dannyja i Tima, ali oni se nisu odazvali. Vudi je pronašao basistu i bubnjara u LA, i mislili smo da ćemo s njima održavati samo probe. Međutim, ispostavilo se da se sva četvorica savršeno uklapamo, i oni su danas sa nama u bendu.

Kakav je osećaj svirati ponovo sa Vudijem nakon toliko godina?

Sjajan osećaj, obožavam da sviram sa njim.

Nakon odlaska Dannyja i Tima, hteo si da promeniš ime benda u McArthur Music Club, ali se to ipak nije desilo...

Da, hteli smo da promenimo ime ali se ispostavilo da bi u tom slučaju dobili mnogostruko manje novca – ljudi iz izdavačke kuće Merge su nas ubedili da bi to bilo finansijsko samoubistvo.

Da li možda radiš na novom solo albumu, ili možda novom izdanju AMC?

Da, i na jednom i na drugom. Solo album bi trebao da se pojavi u decembru i biće pesama uglavnom na akustičnoj gitari. Novi album AMC-a bi trebao da bude gotov do marta.

Dakle, nema više elektronike na tvojim solo albumima?

Imam svoj My Space profil za elektronsku muziku, a pošto ljudi koji slušaju AMC uglavnom ne vole moje elektronske radove, profil je pod lažnim imenom. I za sada imam čak osam prijatelja (smeh).

Pre tri godine si izdao verovatno najčudniji album od svih - Candy Ass. Kakve su bile reakcije od strane tvojih prijatelja ili ljudi do čijeg mišljenja ti je stalo?

Ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo ionako ne vole moju muziku... Često me pitaju „A što ti ne napišeš knjigu umesto toga?“ (smeh). A da budem iskren, ni ja više ne slušam Candy Ass.

Nedavno sam na internetu pronašao tvoj demo snimak Mean Mark Eitzel Gets Fat, sa kasete iz 1981. Kako ti sada izgledaju ti dani?

Pa, konačno sam debeo. Najzad sam dosegao savršenstvo kome sam težio, i ponosan sam na to.

Možda da ponovo objaviš taj album ili nešto iz tog perioda?

Taj ne, ali postoje neke pesme koje sam snimao u pauzama između albuma AMC-a, i to planiram uskoro da objavim.

S obzirom na predstojeće izbore u novembru, da li si optimista po pitanju budućnosti Amerike?

Oh, ne, nisam optimista uopšte. Ne verujem da će Obama pobediti, a čak i da pobedi, biće nemoguće izbrisati ovih osam godina idiotske politike koju vodi naša glupa vlada. Logičan rezultat njihove politike je i aktuelna ekonomska kriza i sada se vidi koliko je zemlja zadužena, mislim da su bilioni dolara u pitanju. Ja sam čvrsto ubeđen da će Amerika za 20 godina biti fašistička zemlja. U stvari, ona je to već i sada. Tako da - ne, nisam optimista povodom budućnosti Amerike.

Da li su poređenja Obame sa Kennedyjem preterivanje?

Ne, nikako! Kad sam prvi slušao Obamu i sam sâm rekao: „Evo ga JFK“. On je kao većina demokrata: pristojan, fin i ima manire.

Šta ankete trenutno kažu?

Obama vodi, on ima oko 50%, a McCaine oko 49%.

Hm… Pa, baš su izjednačeni!

Da, skroz. Rame uz rame.

Pre par meseci, bar iz ove naše perspektive, izgledalo je kao da će Obama pobediti sa bar 5-10% prednosti...

Ne, ne.. Jako su blizu..

Uh, kako se odvijaju stvari, plašim se da ćemo posle novembra biti u raspoloženju starih AMC albuma…

Da… Ja trenutno snimam svoj solo album, i ukoliko Obama pobedi, moraću da ispravim tekstove gotovo svih pesama (smeh).

Reci mi nešto o vašim set listama: koliko često ih menjate i koliko njihov izgled ima veze sa tim da li negde svirate prvi ili sto prvi put?

Ovih dana, sa ovim bendom imam zaista ogroman repertoar, sviramo baš svašta. Kao što sam pomenuo, ja samo pevam, tako da bend neće biti ograničen mojim lošim sviranjem gitare (smeh). Generalno, sviramo oko pet pesama sa nove ploče i 15-ak starih, tako da verujem da većina starih fanova odlazi zadovoljna sa koncerta.

Pesma Western Sky je verovatno jedan od tvojih najvećih hitova i verujem da se u njoj može prepoznati svako bez obzira gde živi i odakle dolazi. Međutim, siguran sam da izraz Western Sky ima skroz drugačiju konotaciju u Americi nego u Srbiji, npr. Ovde ljudi taj pojam uglavnom vezuju za zapadni svet koji je ekonomski razvijeniji i u kom su uglavnom veće šanse za profesionalni uspeh. Plus, skoro svi ljudi koje poznajem a vole AMC, tu pesmu svrstavaju među tri najdraže.... Tako da, ako ti se čini da te nagovaram da svirate Western Sky u Srbiji, onda ti se dobro čini…

(smeh) Moraćemo da je uvežbamo.. Uvežbaćemo je specijalno za Beograd.

Uvežbajte, molim te!

Dogovoreno.

Muzička štampa je početkom 90-ih često poredila AMC i Red House Painters. Kada si bio u Beogradu, rekao si mi da ti i Mark Kozelek, tada lider RHP (sada Sun Kill Moon), niste u dobrim odnosima i da ne razgovarate godinama. Zanima me da li se nešto promenilo po tom pitanju u poslednjih šest godina?

Ne, ništa se nije promenilo, i dalje ne razgovaramo.

Šta slušaš poslednjih dana, ili možda poslednjih godina?

Dopadaju mi se neki bendovi čiji kvalitet je očigledan, kao npr Bon Iver. Njegov album je prelep. Hmm, i ne znam šta bih još mogao nabrojati.. Izgubio sam iPod nedavno, tako da sam i sâm izgubljen...

Da li slušaš možda nešto od elektronike?

Ne baš... Nekako nisam imao sreće sa elektronskom muzikom u poslednje vreme - svaki album na koji sam naleteo zvučao mi je bez veze... Ali da budem iskren, bili smo na turneji dva meseca, pa sam otišao u Englesku gde radim na jednom mjuziklu, pa smo sada ponovo na turneji, tako da nisam ni imao mnogo vremena da otkrijem neku novu muziku.

Radiš na mjuziklu? Možeš li mi reći nešto više o tome?

Zove se Marine Parade, i radi se o… hm… depresivnim ljubavnicima (smeh). Pesme su vrlo mračne i pevaju ih glumci a ne ja, što samo po sebi zvuči vrlo zanimljivo. Na tome radim već dve godine i izgleda da će se premijera dogoditi tokom sledeće. Skroz sam zadovoljan kako je to ispalo.

Hvala ti puno na intervjuu!

Izvini, je l’ ti beše radiš na B92?

Da.

Baš sam nedavno pročitao knjigu o B92 i dešavanjima tokom 90-ih.

Stvarno?

Da, baš mi se dopala knjiga i moram ti priznati da sam ponosan što sam bio kod vas pre šest godina. Moja ljubav je upravo sa takvim ljudima, koji ne odustaju u svojoj borbi.

Hvala. Samo ti dođi i dobićeš svu tu ljubav nazad.