The Golden Age

Vreme neumitno teče i, hteli ili ne, moramo priznati da iznenadni povratnički album American Music Cluba Love Songs for Patriots, kojim su se 2004. opet pojavili u našim krajevima dolazeći sa 10 godina dalekih puta, zapravo predstavlja jedan od onih teško shvatljivih svetlucavih ekscesa koji život čine nesvarivim bućkurišem – mešavinom sivih dana u kojima ponekad nešto sija unutrašnjim sjajem, pa nas to još više nervira.

Mada punopravno stoji pored njihovih odličnih-ali-ne-remek-dela - albuma iz 90-ih koji su obeležili drugi deo te uvrnute karijere: Everclear (’91), Mercury (’93) i San Francisco (’94) - on se ne dotiče opasnog čemernog ludila rane trilogije Engine (’87), California (’88) i United Kingdom (’89). Poslednji niz, naime, predstavlja najpotcenjeniju trilogiju moderne rok muzike: nećete ove albume naći ni u jednom izboru ključnih izdanja visoko kotirane... Ustvari, nema ih nigde!

Ipak, kad iskopate i preslušate navedena visoko cenjena nezavisna izdanja kuće Frontier, posebno se California pretvara u onaj najstrašniji trn koji je postojao negde u američkoj muzici kao mogućnost, onaj definitivni iskorak iz rok muzike bez iluzija o svojoj veličini, pravo u poeziju u kojoj su senke jedina egzistencija, a uzaludnost svega jedina izvesnost (da, na toj adresi su kasnije stanovali Will Oldham, Slint, Cat Power, Jason Molina, Smog).

To je neopozivo i konačno generacijsko priznanje iz 80-ih da u toj velikoj muzici i u toj zemlji nema budućnosti, i da ona ni po čemu nije izuzetna osim po tome što smo mi tu. I da, mi smo stvarno tu - u Americi - zato što je Amerika svuda oko nas, kao i rokenrol. Da stvar bude strašnija, u očekivanom pronalaženju američkih pejzaža kao pozadine za ovu dramu velikog ničega što se valja životima je još tad postalo nekako suviše očigledno kako se ti pejzaži nipošto ne razlikuju od ovih naših, i kako ceo svet opasno naginje jednom istom stanju. Posle te ploče Čubura više nikad nije mogla biti u Kaliforniji, jer je Kalifornija – opisana Eitzelovim zvonećim jecanjem - polako dopuzala nama.

The Golden Age je zato uzbudljiviji nego što se čini na prvi pogled, jer nije opterećen očekivanjima važnog povratničkog albuma i služi da uspostavi jednu novu liniju u karijeri AMC-a: liniju stabilnih i solidnih, dobro napravljenih albuma. Prijatno je posle toliko godina zato čuti taj poznati glas koji stalno titra na ivici suza - mada pesme možda i ne peku kao nekad, reči izbijaju iz njih kao da nas traže. Nalik na ruske kratke priče u kojima uvek neko skonča jer nije imao ćebe da se pokrije ili je neko zaboravio na njega, junački svet pesama AMC-a sadrži sve elemente samoobnavljajuće egzistencijalne drame, koja udara učesnika a da on to i ne primećuje.

Ljubav i toplina koju Mark daje svojim bićima uverava nas u sledeći sud: ako je ikad postojao rok poeta koji bi bio pandan majstoru holivudskih melodrama iz 50-ih Daglasu Sirku, to je Eitzel. Imitacija života i pevanje o njoj – njegova je sudbina.

Novi album svedoči o neugaslom porivu pesničkog dokumentariste u srcu rokenrola, jednom od velikih za života sahranjenih i zaboravljenih pre vremena, samo da bi sutra bili priznati za ono što su sigurno bili još dok su radili – za dobra ljudska bića, koja od zanata pevača i rok zvezde nisu napravila keš mašinu, zaneti lepotom izraza i onim što reči čine ljudima.

American Music Club - Who Are You (fan video)

U jednoj čuvenoj izjavi Mark se žalio da se često intervjui sa njim završe tako što novinar počinje sa zapitkivanjem kako da mu pomogne da izađe iz tog teškog stanja u koje je zapao. Niko nije primećivao humor u njegovim pesmama, a Eitzel je tvrdio sledeće: ako se nekom nešto zaista desilo, to ćete najbolje otkriti ukoliko ustanovite da li se u priči poslužio humorom – ako ima humora u nečijim iskazima, to znači da se od nečeg štiti i da mu se to o čemu priča zaista i desilo, jer pokušava da se zaštiti i izvuče. Možete verovati samo ljudima koji se štite humorom.

I na The Golden Age postoji nekoliko pesama koje su se stvarno desile – All My Love kojom počinje, programska je pesma, pored toga što je najtiša tiha balada, a Decibells and the Little Pills kao da pamte nas. Lepo rasviravanje kraja ove pesme najbolje pokazuje da nova postava AMC, u kojoj je od originalne pratnje ostao samo legendarni Vudi, itekako ima svoj razlog zašto ovo svira. Svako ima svoje drage pesme ove grupe, i tu se ne vredi sporiti – za mene su to na ovom albumu Who You Are, One Step Ahead i The Victory Choir, ali više od svega ceo smireni, skoro mio ton novih AMC koji obećava još iznenađenja.

Pa ipak, pa ipak... omot je kakav se samo poželeti može. Povremeno imamo susret sa pratećim umilnim vokalima kao iz pop pesama, kakve su i nekadašnje AMC pesme možda tražile, slatkoću u gorčini izgubljenosti. I to je taj jedan isti topli i poverljivi glas koji govori kako ništa nije u redu i nikad ništa neće biti u redu... baš kao što smo uvek i slutili. I opet možemo mirno na spavanje.

Audio:
All the Lost Souls Welcome You to San Francisco