To the North!

Foto: Petar Mirosavljević

Mesto: Fabrika, Novi Sad
Datum: 5. april 2013.

Događaj je zamišljen kao promocija subotičkih bendova, a posetioci novosadske Fabrike (njih oko 80-ak) mogli su da vide tri potpuno tematski različita benda. Jako dobar pristup koncepciji iliti ubiti 3 muve...

Ljudske potrebe

Nešto posle 22h tj. nakon projekcije dokumentarnog filma o zanimljivoj i originalnoj turneji benda, americana nastrojenim Wooden Ambulance (dvojac na "biciklovima" putuje Vojvodinom i nastupa po klubovima), na binu prvi izlaze ujedno i najkvalitetniji akteri večeri: Ana Never. Ko je u svojoj mladosti čitao strip avanture neponovljivog Dylana Doga zna kako je bend dobio svoje ime. Ali, da se razumemo; ovde nema horora i misterija nego čistog i bučnog post-rocka. U nastupu koji je trajao oko 40 minuta, grupa je izvela samo dve (!) pesme, ali je svojom ambijentalnom mantrom i kvalitetnim zidom buke na pravi način obojila prostor. Duge gitarske deonice, dozvoljena improvizacija kao i atmosferičnost samog pristupa svirci, doveli su do zaključka da se radi o jednom od najkvalitetnijih bendova sa severne pruge. A, da. Nema pevanja, nema dugih solaža... bend se ponaša kao da su svi zajedno na jednom  putovanju po prašnjavim putevima američkih nedođija. Savršeno se slušaju, kulminiraju i dugo gase, tako da eho pomenutog putovanja ostaje dugo u ušima slušaoca. Čak se i povremena (jako glasna ) mikrofonija precizno uklopila u koncepciju. Šteta što nisu bili bolje bili prihvaćeni od strane publike. Možda se ona samo iznenadila, ili je Ani Never to i bio cilj. Svako ko iole voli da iskoči iz šina klasičnog rok manira, ova grupa biće mu prava prilika za novu avanturu.

All the Arms We Need

U 23.10 na binu izlazi grupa Ljudske potrebe i prvim taktom najavljuje da će se raditi i o najradikalnijem zvuku večeri. Žestoko i sirovo. Tekst (na maternjem) koji više zvuči kao konstantna parola. Glas, bas i bubanj dopunjeni haotičnim uplivom saksofona. Nešto kao Morphine ali sa više besa i "realnosti". Ovaj bend po svojoj koncepciji lako bi se uklopio i za potrebe (ljudske) raznih drugih umetničkih formi. Muzika je kod njih samo početak. Iako je zvuk prvog benda bio dobar, ovde je malo sve otišlo u buku tako da vokal, a on je u ovom slučaju ključan nije mogao najefektnije da dođe do izražaja. Ali, pesmu po pesmu, Ljudske potrebe su uspeli da otkrave publiku i posle 35 minuta nastupa dobili su zadovoljavajuću pažnju.

Poslednji bend koji je nastupio u ovom paketu bio je HC/metal orijentisan - All The Arms We Need. Tokom pripreme za njihov nastup pristigao je još izvestan broj nove publike, ali skoro niko sa mlade novosadske hard core scene. Žestok udarac za kraj večeri. Brutalan vokal, nezaustavljiv tempo glavne su karakteristike koje krase ovu grupu. To je taj noviji (post) hard core, veoma komercijalan pravac poslednjih godina u svetu uz napomenu da i u Srbiji ima nekoliko kvalitetnih bendova koji tako praše. All The Arms We Need su, možda, u svom nastupu i ponašanju najviše underground i to je još jedna različitost u istoj večeri. Njihovih 5 minuta ipak će biti na nekom festivalu sličnog zvuka, sa gomilom publike željne stage divinga i horskog pevanja.

U poslednje vreme, barem kada govorimo o novim bendovima ne možemo reći ni "južnije-tužnije", a ni severnije-hladnije. Subotica je uvek imala zanimljivu scenu, malko više pritajenu ali konstantnu i raznoliku. Pomenuti bendovi koji su nastupili u novosadskoj Fabrici samo su deo slagalice koja nikako da se sklopi u pravu sliku. Pod ovim podrazumevam malo više pažnje od strane medija i publike ali i veći angažman grupa da priču isteraju do kraja. Možda još uvek ovi momci nemaju sve ruke koje su im potrebne, ali neki ljudi i neka Ana će se već naći u masi...