Poštovaoci su preksinoć zasipali Eitzela i njegove prijatelje bezrezervnom podrškom i toplom emocijom, ponovo izazvavši onaj tako poznati efekat otkravljivanja, koji retko kad izostaje na beogradskim koncertima krucijalno važnih bendova
Mesto: Velika sala SKC-a
Vreme: Utorak, 7. oktobar 2008.
Organizacija: Popboks Koncert
Na zvaničnom sajtu grupe American Music Club 27. avgusta je objavljena vest da bend ima novu postavu i da su novi članovi Dana Shecter na basu i Jonathan Heine na gitari i klavijaturama. Bend je postao petočlan, a Mark Eitzel je prestao da svira gitaru na koncertima da bi mogao da se usredsredi na pevanje. Dakle, došlo je do ozbiljne rekonstrukcije sastava.
Nešto više od mesec dana kasnije, na prvom koncertu u okviru kratkotrajne evropske turneje, American Music Club nastupili su pred beogradskom publikom i pružili neujednačen performans. Na trenutke, kao u pesmi Fearless, sve je zvučalo onako kako AMC zaslužuje da zvuči – živo, moćno i lepo do granice jeze. Bilo je i… ne baš raspadanja… ali igre neusklađenih sviračkih akcenata, kao u još jednom klasiku, Bad Liquor.
Ne može se reći da je koncert American Music Cluba bio loš. Najpoštenija ocena bila bi - korektno, i na momente čarobno. Uprkos realnoj bojazni da ćemo čuti samo materijal sa poslednja dva albuma, Eitzel i drugari nisu nam uskratili praktično nijednu važnu pesmu iz prošlosti, čak se stiče utisak da su u nekoj meri reagovali i na dovikivanja imena pesama. Bend je tokom prvog dela koncerta bio stegnut, jedino je Mark davao sve od sebe, poznajući već od ranije beogradsku publiku.
On je bio na visini zadatka. Pevao je svim srcem i iskrenošću, bio trapavi heroj svih naših adolescentskih nesigurnosti. Članovi benda, međutim, veći deo koncerta delovali su kao da su iza pojačala pristavili kaficu pa čekaju da proključa i da naprave finu cigaret pauzu.
No, frontmen je učinio sve da nadomesti povremen propuste benda. On je neumorno iznosio opširne komentare, lične priče o svakoj pesmi, okolnostima i ličnostima za koje je vezan njen nastanak, što je celom koncertu dalo ugodnu atmosferu druženja sa antizvezdom koja se sve vreme ispoveda, i dok peva i dok najavljuje pesme.
Da, to jeste onaj dragi autsajder zbog koga smo došli na ovu svetkovinu. Hermetična lepota kojom odiše kompletni Eitzelov opus nikada nije i neće dopreti do širokog kruga slušalaca, ali onima do kojih dopire njegove pesme su čak i u ovakvoj, pomalo rezervisanoj interpretaciji probudile mnoge emocije.
Govoreći o emocijama, raskorak između emocije koju je pružao Mark Eitzel i koje je pružao bend samo na trenutke je bivao premošćen. Ali katarzu, taj osećaj sklada koji spaja sve ljude na sceni i sve ljude u publici u jednu emotivnu celinu koja zajedno lebdi tri centimetra iznad zemlje – nisam osetio.
Verovatno najbolji momenti bile su pesme koje je Eitzel svirao sam na gitari ili u pratnji svog najdugotrajnijeg saradnika u karijeri, gitariste Marka Panklera – Vudija. Najubedljiviji momenat koncerta bila je pesma Home, kada je celi bend živnuo i napokon dao sve od sebe. A najdirljiviji trenutak bila je čarobna Jesus Hands s kojom su Eitzel i Pankler, bez učešća ostatka benda, zatvorili drugi bis i koncert.
Beogradska publika svojim herojima bezuslovno oprašta gotovo sve. Hej, pa to je ipak upravo onaj isti bend koji je definisao naše emotivno odrastanje, to su one pesme uz koje smo, svako od ovih nekoliko stotina posetilaca večerašnjeg koncerta, shvatali da postoji još neko u kosmosu ko može da kaže “If I have to be this lonely I may as well be alone,” da nečije fizičko prisustvo nije garancija da će usamljenost nestati, već naprotiv.
Poštovaoci okupljeni u SKC-u su u utorak uveče zasipali Marka Eitzela i njegove prijatelje bezrezervnom podrškom i toplom emocijom, ponovo izazvavši onaj tako poznati efekat otkravljivanja koji retko kada izostaje na beogradskim koncertima krucijalno važnih bendova.
Ako ostane na okupu, za tri meseca do pola godine ova postava zvučaće kao dobro podešena mašinerija za stvaranje katarze. Ali ako je to bila jedina prilika da i mi na ubogom Balkanu čujemo i vidimo American Music Club uživo, onda u redu.
Kupljeno!
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
jovan (gost)
| 09.10.2008. 14.33.56
vanvremenost i glamur koji ovoj sceni, silom naviknutoj na poluproizvode i surogate, očajnički nedostaje. baš sam uživao!
-
Marko (gost)
| 09.10.2008. 16.46.21
Najbolji koncert u Beogradu ikada!
-
@ Marko (gost)
| 09.10.2008. 22.17.11
....eh, sad.... :-/
-
Anoniman (gost)
| 09.10.2008. 23.51.01
.predivan koncert, subjektivno gledano...ali, ima istine sto je kraka napisao, o nedostatku zajednicke harizme. eitzela je jednostavno nemoguce ne voleti, ali imam osecaj da bi jednako dobar koncert bio i da je pre svirke okupio pa ljudi iz publike koji znaju da sviraju AMC pesme, i odradio tonsku probu s njima-zvucalo bi isto dobro.
predivan koncert ali...falilo je "ono neshto"..ono neshto sto razdvaja american music club od mark eitzela i njegovog prateceg benda...no, necemo sitnicariti. hvala mu na "najvecem malom" koncertu godine...
-
Janja (gost)
| 10.10.2008. 06.39.15
Tesko da je ovo najbolji cert u Beogradu, ali da je jedan od boljih ikada, u to nema sumnje. Fudbalskim zargonom receno, Mark i druzina su ostavili srce na bini. Hvala im!
-
dee (gost)
| 10.10.2008. 22.18.06
"Ne može se reći da je koncert American Music Cluba bio loš."
Ne, ne sumnjam ja da ti voliš AMC, ali ajme meni ako je ovo najveći kompliment koji si mogao da daš za koncert.
Plus: "Članovi benda, međutim, veći deo koncerta delovali su kao da su iza pojačala pristavili kaficu pa čekaju da proključa i da naprave finu cigaret pauzu."
Sad više nisam siguran ni da smo bili na istom koncertu - svi su se dali 100%, a Jonathan Heine i celih 110% - pretera ga brate!
Inače, i meni je ovo najbolji koncert koji sam ikad gledao.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.