Nagrade kao nagrade i žiri kao žiri. Uvek će biti nezadovoljnih, uvek će biti onih spremnih da u trenu upru prst u zaverenike, ali u korenu konkretne priče o ovogodišnjem dobitniku i prestižne i privlačne Ninove nagrade stoje dva neoboriva fakata. Naime, srpski roman je je nedopustivo dugo u dubokoj krizi, a svaki je izbor tek odabir mogućeg i ponuđenog. A pobednički roman Aleksandra Gatalice jedno je od onih dela koje daju povoda i za osnovanu pokudu i za razložnu pohvalu. Na nesreću po slavodobitnika Gatalicu, velika književnost zanemarljivo retko obitava i rađa se u toj sivoj zoni
Velik rat daje povoda za zamerke na nekoliko značajnih ravni; kao prvo, ako ga posmatramo kao društvenu hroniku (a što nam sugerišu tema, broj likova, grandioznost teme...), ovom romanu nedostaje epskijeg zahvata. Premda je reč o obimnijem primeru iz novije srpske književnosti, Veliki rat zastaje na pola puta punog zamaha, kao da se i sam autor uplašio potencijalnog gabarita svog čeda koje se nudi publici uglavnom odvikloj od zahtevnijih čitalačkih izazova. Sa druge strane, u Velikom ratu se očitava primetan višak i likova i dramskih rukavaca. Kao drugo, osim ako Prvi svetski rat prihvatimo kao, istorijski gledano, najneuptniju tačku u savremenijoj srpskoj istoriji, nije najjasnije otkud ova tema u baš ovakvom obliku baš sada. Istini za volju, ova zamerka se može staviti na dušu ogromne većine ovdašnjih stvaralaca sa polja književnosti, ali i iz oblasti filma, pa i muzike. Treća zamerka bi se lako mogla odnositi na čitav Gataličin opus – naime i Veliki rat (sasvim prirodan nastavak fascinacija i stilskog pristupa poznatih iz zbirke prilča Vek, ipak zaokruženijeg dela istog autora) biva zaodenut u kitnjast, agresivan i tek povremeno temi i epohi saobrazan stil.
Na drugom tasu, onom koji predstavlja dom mogućim pohvalama je svakako autorova ambicioznost. Ambicioznost se davnih dana izgubila iz niskokalorične srpske književnosti, te svaki napor u pravcu promene tog tužnog stanja stvari valja pohvaliti što je glasnije moguće. Osim toga, Veliki rat na mahove očitava ubedljivog pripovedača u klasičnom smislu tog izraza i na tim mestima ovaj roman može da se podiči preglednim i efektnim narativom. Uz sve to, premda delo Aleksandra Gatalice brzo i ubedljivo gubi u poređenju sa, recimo, Srpskom trilogijom Stevana Jakovljevića, ne bi bilo pošteno prenebregnuti opštu kultuivisanost ovog dela, te sasvim validan napor da se i u tako sneveselom kontekstu ovdašnje literature pokuša boj sa istinski velikom temom, svom sazdanom od višeznačnosti i dalekosežnih implikacija.
Veliki rat nije veliki roman, u krajnjem zbiru on ostavlja umereno povoljan utisak koji, doduše, biva zasenjen brojnim pomenutim manjkavostima. NIN-ova nagrada satisfakcija je tek za nagrađene autore, a čitaoci će, sva je prilika, još neko vreme morati da pričekaju na istinsko čudo i pravi dragulj.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari