(Mercury)
„Pitaće te starost gde ti je bila mladost“ – tako zvuči jedan od najzastrašujućih narodnih nauka sa ovih prostora. Sada umalo devetnaestogodišnji Jake Bugg na to će imati spreman odgovor – punoletstvo je proslavio uz album koji je zbunio mnoge, ali koji je o istom trošku požnjeo hrpu glasnih hvalospeva. Na sve to, Jake Bugg je do te tačke došao pomno zagledan u retrovizor, odajući poštu davno minulim, a reklo bi se, nedvojbeno boljim muzičkim vremenima
Priča o samoniklosti Jakea Bugga deluje bajkoliko, a ne greše ni oni koji njegovu muziku opisuju kao doslednu aproprijaciju nasleđa na prvom mestu Boba Dylana i Donovana (Leitcha), ali i Wayne Guthrieja, pa i Alexa Turnera, The Coral i The La's. Ono što je, pak, većinu bacilo u rebus je potpuno odsustvo ironijskog otklona mladog Bugga (građanski, Jacoba Kennedyja) – njegovo viđenje britanskog folka i folk-bluesa je mrtvoozbiljno, i baš poput njegovog glasa, svakako u neskladu sa njegovim nežnim godinama, a i produkciono gledano lako je zamisliti ovaj album kao deo muzičke ponude diskografskog pluskvamperfekta.
Teško da se ta doslednost može izneti kao ozbiljna zamerka ovom izdanju, posebmo pošto ona ovde stiže združena sa očiglednom izvođačkom komptencijom i neskrivenim ushićenjem snagom muzike. Bugg već sada zna dosta toga o muzičkom pravcu kog se prihvatioo, tu spora teško da može i biti, a odlično i barata stilemama voljenih mu uzora i preteča. Dylanu, tako, je najbliži u numerama Country Song i Ballad of Mrs. Jones. Rockabilly razigrana Lightning Bolt u sećanje priziva najbolje trenutke stilski bliske mu skupine The Coral, dok bi Slide bila zgodan trenutak u repertoaru pominjanih The La's.
Valja pomenuti još i ovo – Bugg je, uprkos svoj svojoj usresređenosti na mahom melaholijom određeni žanr koji ga toliko nadahnjuje, svestan i nužnosti raznolikosti, otud na albumu i poletnija, stadionski himnična Seen it All, a mora se primetititi (a to je najočitije u odlilčnom trilingu pesmama Broken, Someone Told Me i Simple This) da friško punoletni Bugg već sada odlično vlada dobrim delom potencijala svog izneđujuće zrelog i ubedljivog glasa. Međutim, i mimo zalaženja u detalje, posve je jasno – Jake Bugg je već na ovoj tački svoje autorsko-izvođačke evolucije svoj na svome, a njegov debitantski album u samo 40 minuta osim zbirke odličnih pesama recenzentima i inim mrgudima nudi i pomalo začudno uverenje da derivativnost ne mora nužno da predstavlja razlog za osudu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari