Agro-eksploatacija državotvornog tipa

Scenario:  Radoš Bajić (po sopstvenoj monodrami)
Uloge: Momčilo Otašević, Nela Mihailović, Velimir Bata Živojinović, Olga Odanović, Nenad Jezdić, Biljana Mišić, Radoslav Milenković, Nedeljko Bajić, Emir Hadžihafizbegović
Žanr: Agro-eksploatacija
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: Srbija, 2012.

 
Srbija je poslednjih desetak godina opasno zapatila krajnje pogubni neokonzervatizam (da stvar bude gora, u novomilenijumskom kvazi-politički korektnom ruhu) i ta je pojava, reklo bi se, dobrano metastazirala. Teško da u ovako poodmakloj fazi te degeneracije društva išta pomaže. Čini se da je i omnipotentna filmska kamera Arri Alexa tu nemoćna. Led, debitantski film Jelene Bajić Jočić, to dosta rečito pokazuje.

Ovo novo delo iz porodične manafukture neprolazno državotvorne porodice Bajić, sa izuzetkom nešto ozbiljnijeg tona, u potpunosti zastaje na tački očekivanog. Poput zloglasne serije Selo gori, a baba se češlja i ovaj film (sa prejakim TV pedigreom, to se mora naglasiti) kreće se u trouglu pojmova romantizacije-folklorizacije-sentimentalizacije navodno nepatvorenog viđenja autentičnog srpskog sela. Svemu pomenutom treba dodati neuništive stilske (tačnije antistilske) repove koji se, kada je reč o ovoj tematici, vuku za Radošem Bajićem još iz dana saradnje sa Dragoslavom Lazićem na naslovima iz serijala o Sekuli, čestoženiku.

To bi ukratko bila formula na kojoj počiva i film Led – puno prenaglašenih akcenata, nasilne estetizacije izmučenog srpskog sela, pregršt sentimentalizma koji se ubrzo po početku izrodi u tek nevešto zamaskiranu metiljavost, velika tema (propast i neveseli usud poštenog srpskog seljaka) u nagoveštaju... i pominnjana kamera Arri Alexa kojom je snimljeno ovo ostvarenje. A koja uglavnom doprinosi falš-utisku koji bi da prevari da je pred nama istinski ambicioznije ostvarenje. Istina, Led nudi vizuelizaciju kakva se sve ređe sreće u srpskom filmu, ali i na tom planu ovaj film dospeva tek do najpojavnijeg i najbrzpoteznijeg nivoa.

Što se same priča filma tiče, Led je izrazito loše napisan film. Na prvom mestu očito je da je ovo ostvarenje koje je prvenstveno spravljano za eksploataciju u televizijskom-serijskom miljeu, te je i narativ izveden u tom tonu i ritmu. Ledu manjka ikakvog zapleta, te autorka ogroman deo filma utroši na pojašnjenje dosta jednostavne, a ovde banalno u filmski jezik pretočene teze o teškoćama života ljudi na selu. Ostatak vremena otpada na nimalo duhovite humorističke pasaže i insistiranje na melodrami bez istinskog dramskog zamajca. Tu negde se Led približava jadnjikavom niskokaloričnom srpskom filmskom proseku koji mahom za posledicu ima gotovo neupotrebljiva ostvarenja koja levitiraju u nižim sferama pretpostavljeno nezahtevnog ukusa tipičnog ovdašnjeg gledaoca. Na idejnom planu autori Leda barataju tek odavno izraubovanim motivom baklanskog fatalizma i života protraćenog u čekanju skorih nesreća, a u trenutku kada mlađani junak suočen sa ledom koji mu na oči uništava trud i letinu pokaže nešto manične proaktivnosti, biva kasno i za film i za pšenicu i za njegovo sazrevanje.

Paradoksalno, dok se rediteljka i direktor fotografije dosta upadljivo trude da film barem na planu likovnosti kultivišu, Led ponajbolje funkcioniše u segmentu u kojem se pojavi Biljana Mišić (Srpski ožiljci), a to je segment koji verovatano i najviše duguje poetici već pominjanog Dragoslava Lazića. Naravno, to je deo u kom se, slično kao u Selo gori..., film obrušava u mulj kvazikarnalnog, a, suštinski gledano, tek erotike iz kućne radinosti i u seoskom okruženju. Ipak, mora se naglasiti da u ovom delu Led iznenađuje (možda i slučajnom) posvetom samom početku Prave romanse pokojnog Tonyja Scotta.

Led, ruku na srce zaslužuje nekoliko tiših pohvala, na prvom mestu po pitanju pominjanog vizuelnog pakovanja, uglavnom kostimografski-scenografski precizne rekonstrukcije ere i mahom pristojne glume. Sa druge strane, treba istrpeti film lišen zapleta, pa i krajnjeg smisla, krajnje problematičnu ideološku potku, kao i ekstremno iritantnu propratnu muziku Sanje Ilića, u kojoj bi se našlo dovoljno orkestracija za barem tri filma ovog zamaha i slične minutaže. Dalje, nema ovde velikih istina, nema ovde ni istinske zabrinutosti nad sudbinom srpskog seljaka, ovo je u najbolju ruku tek šminkersko-pozerski sročen izdanak tipično bajićevske agroeksploatacije. Srpsko selo, kuđeno, prezreno, medijski mrcvareno, a počesto i lišeno svoje biti još uvek čeka filmski efektno i sadržinski dostojanstveno filmsko pakovanje. Ne nužno uz ovoliko pompe i uz oslanjanje na ipak tek tehničke prednosti narečene kamere Arri Alexa i rođaka joj.