Bio jednom jedan flick...

Neznatno malo je apsolutnih istina i kristalno jasnih podela, ali nije da ih nema. Recimo, filmofili kao osobena i čudna sorta znaju za nekoliko stupica i testova kojima razaznaju istinskog filmofila od ne baš sasvim sasvim predanog filmoljupca u pokušaju. U tu svrhu dosad su uvek dobro umela da posluže znamenita braća Scott – uz svu dužnu zahvalnost starijem Ridleyju (na prvom mestu) na Osmom putniku i Blade Runneru, ali, suočen sa tom bratovskom dilemom, pravi filmofil uvek će prednost dati Tonyju. Jer Tony Scott ostaje zaslužan, možda i najzaslužniji, za potpuno oblikovanje flicka kao pojma, kao i za njegovo unapređenje u status umetnosti posve osobene vrste.

Ridley Scott je podosta lutao, uglavnom završavajući u vodama srednjačenja i uvek manje-više iritantne državotvornosti (i u ideološkom i u estetskom smislu), dok je Tony Scott istrajno, uz ponešto nužnog eksperimentisanja i kockanja, čitav svoj opus posvetio profilisanju i usavršavanju formule pomenutog flicka (pojednostavljenja radi, recimo da je flick primer komunikativnog/repertoarskog filma, ali u isto vreme i efektan i sadržajan i zauman). Kao izuetak možda se nameće njegova prva dugometražna režija horor drama Glad za krvlju (The Hunger) koja, na prvom mestu, dosta toga duguje Scottovom slikarskom pedigreu i čija ja je hiperestetizacija uglavnom prouzrokovala nepovoljne kritike i slabiji odziv publike, uprkos značajnim mamcima na drugim poljima (Iggy Pop i Bauhaus kao deo soundtracka, glavne uloge tumače Catherine Deneuve, David Bowie, Susan Sarandon). Pravda je kasnije donekle zadovoljena, jer je ovaj film vremenom izborio i  ojačavao svoj kultni status.

A već na narednoj tački svog rediteljskog puta Tony Scott pokazuje pun potencijal i svoju svest o biti savremenog bioskopskog filma. Na nagovor producentskih prvoligaša Jerryja Bruckheimera i Dona Simpsona mlađi brat Scott se prihvata režije ostvarenja Top Gun. I  u dosta svedenoj postavci Scott ipak iznalazi prostora za dodatnu estetizaciju, te je modernost izraza, skupa sa jasnom naracijom i izrazito dopadljivim likovima, doprinela planetranom uspehu filma. Top Gun je sve izmenio – na scenu je hrupilo destak novih glumačkih lica i budućih zvezda, Scott se (sa tačke gledišta producenata) pokazao kao opravdana investicija, Tom Cruise će još dugo prvenstveno ostati Maverick, grupa Berlin nikada se neće oporaviti od uspeha pesme Take My Breath Away, a sam film postaće bitna stavka u šire shvaćenoj popularnoj kulturi (pojaviće se i parodije poput Hot Shots, dok  će u filmu Spavaj sa mnom znameniti Quentin Tarantino na glumačkom zadatku pojasniti homoerotske implikacije zapleta i kraja Top Guna).

Već samo na konto Top Guna Tony Scott je zavredeo i ushićenije i opširnije panegirike nego što je ovaj pred vama, a tek smo stigli do drugog stepenika njegove rediteljske karijere. Scott se dobro snašao i sa zadatim temama (što Policajac sa Beverli Hilsa 2 u više svojih aspekata nesumnjivo jeste), ostavio je dobar utisak u neku ruku eksperimentišući sa nasleđem noir filma (Osveta sa Kevinom Costnerom), za dugi nezobarav se preporučio njegov ogled na temu podmorničkog filma (Crimson Tide), briljirao je pri redefinisanju postulata konspiracijskog filma (u izvanrednom Državnom neprijatelju sa Willom Smithom i Geneom Hackmanom, te u nešto slabijoj, ali ipak sasvim zadovoljavajućoj Špijunskoj igri sa Bradom Pittom). 

Značajnu stavku svakako predstavljaju i golemi hitovi u Srbiji devedestih – bravurozni akcijaš Prljavi igraju prljavo (The Last Boy Scout) sa Bruceom Willisom i odlična Prava romansa, koji i dan danas slove kao filmski najučinkovitije adaptacije predložaka Shanea Blacka, odnosno Quentina Tarantina. Valja podsetiti i na vrlo dobar osvetnički triler U žaru osvetu (Man on Fire), koji uz pomenuti Crimson Tide čini najuspeliji deo višestruke saradnje sa Denzelom Washingtonom (kasnije saradnje Otmica u vozu 123, Već viđeno i Nezasustavljiv zadržaće se na tački korektnih i upotrebljivih repertoarskih filmova), kao i na donekle nedorečen povratak arthouse  štimungu u ipak zanimljivom biografskom filmu Domino.

Sa samo jednim osrednjim (Cruisovi Dani groma) i jednim lošim ostvarenjem (The Fan sa De Nirom i Snipesom)  u čitavoj, a malo je reći plodnoj karijeri i pregršt producentskih radova, kao i potentnih naslova u najavi (remake Ratnika podzemlja) Tony Scott i njegov opus ostaju ne samo ponos i dika na početku teksta pominjanih filmofila bez zadrške, već i istinsko blago i anglosaksonskog i svetskog filma u čistom/izvornom smislu ovog pojma, tako da njegova nenadana smrt konačno postaje idealno pokriće za upotrebu davnijeh dana izraubovane sintagme 'veliki gubitak'. A to je, naravno, nikakva uteha.