Scenario: Bill Marsilii, Terry Rossio
Uloge: Denzel Washington, Paula Patton, Val Kilmer, James Caviezel, Adam Goldberg, Elden Hanson, Erika Alexander, Bruce Greenwood, Matt Craven
Producent: Jerry Bruckheimer
Trajanje: 128 min.
Zemlja: SAD, 2006.
Web: http://dejavu.movies.go.com
Sada je jasno, Tony Scott ima posebnu naklonost, da ne kažemo fetiš, prema pričama o posmatranju, da ne kažemo voajerizmu. Državni neprijatelj – glavni junak, crnac, po rasnim pitanjima i problemima ne preterano zainteresovan – otkriva da nas tajna služba, ili makar jedna njena autonomna frakcija, posmatraju vrlo detaljno i uvećano 24 časa dnevno putem satelita.
Razlika je u tome što u slučaju filma Već viđeno, vladina agencija je dobrodošla pomoć u otkrivanju počinioca terorističkog napada.
To je valjda i razlika filmova koji su se pravili u Klintonovoj i filmova koji se prave u Americi Buša Mlađeg: vlada i njene službe nisu više pretnja, neukrotiva zver, kako ih naziva Oliver Stoun u Niksonu, već poslednja linija odbrane malih ljudi od globalne opasnosti. Zdrav žanrovski holivudski mejnstrim u poslednjih par godina očišćen je od subverzivnosti koja se pojavljuje u ekstremnoj meri u ljudski poštenim, ali zanatski mediokritetskim filmovima, kakva je bila Sirijana. A da, osim toga, Već viđeno je SF, iako se čini da se pomalo srami da to otvoreno prizna, što je i jedan od problema filma.
Posle dugačke ekspozicije, tokom koje kompjuteraši pokušavaju da zamagle oči nama i našem junaku, negde na polovini filma razotkriva se da je sofisticirana oprema kojom oni pokušavaju da otkriju počinioca terorističkog napada zapravo stari dobri vremeplov, tj. vremensko-prostorni kanal pomoću kojeg je moguće gledati četiri dana u prošlost, s mogućom opcijom slanja predmeta i ljudi (a kada nam jednom kažu da je to možda moguće, znamo i da će se do kraja svakako dogoditi).
Sa strane akcionih sekvenci, relativno, koliko to može da bude, sveža ideja dala je mogućnost Scottu da se poigra i stvori neke odlične i idejno komplikovane scene potere. No, sa strane konačnog scenarističkog koncepta, nakon otkrivanja i korišćenja tehnologije, otkriva se i diskutabilna filozofija filma. Stvarnost je nekada, u, sada je to jasno, ateističkim osamdesetim, bila podložna promenama, a podžanr SF-a koji se bavi putovanjem kroz vreme osnovno uzbuđenje je pronalazio korekcijama grešaka koje su se dogodile, pa je tako ceo serijal Povratak u budućnost priču crpeo iz pokušaja junaka da svet dovedu u neku vrstu plusa.
Filozofija filma Već viđeno potpuno je drugačija, jer naš junak u poslednjoj četvrtini filma radi stvari koje mora da radi, jer se one, iz nekog razloga, moraju dogoditi (jer je tako zapisano), što u velikoj meri oduzima uzbuđenje u završnim scenama. Jer, šta je zanimljivo u tome da gledamo ono što se moralo dogoditi?
Pojednostavljenom generalnom dramaturškom analizom akcije na filmu, zanimljivo je kad gledamo nešto što nije moralo, ali se ipak dogodilo, zanimljivo je to kako se dogodilo, i to je ono što je autorima filma promaklo.
A opet, možda je takvo vreme u kome živimo? Inventivnost i improvizacija nisu poželjni i ustupili su mesto postizanju zacrtanog cilja, zatvaranju finansijske konstrukcije, u slučaju Scottovog filma, nekakvoj sramežljivoj bogobojažljivosti...
Dakle, film politički smušen, trilerski nedovoljno svež, s likovima sterilnim i papirnatim, s Valom Kilmerom u ulozi za koju apsolutno nije bio neophodan, sa SF segmentom koji bi trebalo da bude osnovni, ali koji se u svemu negde izgubio, sve zajedno vrlo haotično, ali mestimično pristojno zabavno. Barem nekih petnaest minuta kada taj SF segment krene da vozi, pa sve dok, metaforički rečeno, ne ostane bez goriva.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.