Divni dani u kafani

Mesto: Kafana Mornar, Beograd
Vreme: 19. oktobar 2012.

Beogradski festival subkulture Paralel, koji će se odvijati do nedelje (21. novembra) u beogradskom klubu Gun, otvoren je na neformalan način sinoć u kafani Mornar.

Događaj najavljen kao tribina na temu Kafane i rokenrol, predstavljao je, u stvari, prijatno, neozvučeno ćaskanje nekolicine ljudi iz sveta rokenrola za jednim stolom, uz karakterističan žamor sa svih strana. „To smo i želeli, kafanska kakofonija pa – ko čuje, čuje“, demistifikovao je celokupnu atmosferu, upotpunjenu ukusnim pasuljem, Zoran – Zoza Panjković.

Uspomene na temu konekcije kafane i rokenrola su evocirali frontmen Električnog orgazma Srđan Gojković Gile, Oliver Nektarijević (KKN), Dušan Radulović, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda i Vlada Janković Džet koji se spontano priključio diskusiji, a „moderator“ je bio novinar Branko Rosić (ex Urbana gerila).

Električni orgazam je upravo u Mornaru nastao i ime dobio, a tu je nastala i prva pesma Konobar koju je Ljuba Đukić, kako rekoše, napisao dok su čekali kelnera. Gile je, za početak, prokomentarisao razliku između tadašnjeg i sadašnjeg Mornara: „Nije velika – pre 33 godine je samo bio malo više naglašen soc-realistički dizajn. Mi jesmo tu nastali, ali, generalno, naša punk-new wave generacija nije imala mnogo romantičnih veza sa kafanom. Silom prilika, kad nismo gluvarili po parkovima, haustorima i trgovima, zimi smo morali u kafane, uglavnom Proleće i Crveni petao, u Mornaru smo bili samo kad smo napravili bend. Svestan sam romantičnog odnosa prema kafanama, i to je, verovatno, zakačilo starije rokenrol kolege, takva su bila vremena. Onda su krenuli kafići, klubovi poput Akademije, ona je bila moja kafana. Tu sam izlazio, konzumirao alkohol... Zato se, valjda, i ide u kafanu (smeh) – da konzumiraš alkohol, da pričaš sa ljudima i da pobegneš iz neke druge realnosti, u kojoj se stalno nalaziš“.

Branko Rosić je podsetio da je Zlatni papagaj El-orga opisao dolazak kafića, ali i klasnih razlika, Gile je nastavio: „To je bila modernija verzija kafane – ne jede se, manje se sedi a više stoji, ali se jednako pije i druži. Apdejtovana kafana. U tom kafiću se skupljala ekipa koja je tada bila deo druge subkulturne grupe u odnosu na nas, postojao je elemenat međusobnog nerazumevanja, i onda smo mi dali komentar, kako je nama to izgledalo“.

Nadovezao se Dušan Radulović, čovek koji je ceo svoj novinarski vek posvetio radiju: „Duh je važan, a kafana je, negde, taj anarhistički duh. Otvaraju se neka vrata, to posle odlazi u reči pesama... U kafani si mogao da čuješ razočarane oficire, smenjene političare, ražalovane ove i one... Upijaš to i, onda, dobijaš potpuno drugu sliku o svemu. Ko je istrajao – istrajao je, i ja se divim tim ljudima“.

Sedelo se u Mornaru, ali je neminovno bilo da se pomene, tek nekoliko desetina metara udaljeni Šumatovac.

„Tamo su gluvarili muzičari čiji rad mi, u to vreme, nismo respektovali, pa onda, nismo respektovali ni to mesto“ – seća se Gile. „Pank se bazirao na tome da ne poštuje ništa što je bilo pre njega, sve to je bilo povezano jedno sa drugim. Gledali smo na Šumatovac i Dom omladine kao na konzervativne institucije, a progresivni su bili SKC, parkovi, trgovi, plato ispred Filozofskog fakulteta – sve što je za džabe. SKC je, u stvari, podmirivao sve potrebe, jer je tu bilo i duhovnog sadržaja – izložbe, koncerti, filmovi...“

KKN hit Divni dani čini, između ostalog, Olivera Nektarijevića sasvim prikladnim diskutantom na ovu temu: „Krajem osamdesetih, kad smo bili u srednjoj školi, trebalo je da odemo posle na neko mesto da se raspištoljimo i da imamo osećaj totalne slobode i raspada. Kafići koje Gile pominje – to je sve bio neki uštogljen svet, koji nam nije prijao. Odgovaralo nam je da odemo, na primer, u Manjež koji sada izgleda potpuno drukčije nego tih godina. Ti sa ekipom, posle škole, podigneš noge na sto... Za jednim su metalci, za drugim pankeri, za četvrtim neki hipici, pa vojnici koji su pobegli iz kasarne... Dolazi pijani kelner i ne traži ti da spustiš noge, nego ti kaže (karikira, uz zaplitanje jezika) - š'o si naručio čaj, naruči rakiju. To je jedino što ima da ti zameri“.

Povezao je Oliver priču sa jednom skorašnjom situacijom: „Imali smo probu u BIGZ-u. Lep pogled, vidimo ceo grad, ali sam bio u fazonu – jebeš ovo, izgleda da najbolje stvari pravimo u podrumu, negde gde ne vidimo ništa. Kapiram Gileta oko Akademije, međutim, nama je trebalo nešto za posle škole – popodne, uveče, gde niko ništa neće da nas pita“.

Vlada Džet se prvo svojski trudio da čuje šta se to priča za glavnim stolom, a onda se priključio ekipi. Nekad je bio daleko više vezan za kafanu, ali, alkohol mu je odavno u folderu „pluskvamperfekat“. Punih 12 godina.

„Kafana je bila najvažnija tačka za nas, prvu generaciju. Tamo su se bendovi osnivali, sve se tamo dešavalo. Bile su tri aktivnosti – sport, bioskop i igranke, a svuda se išlo iz kafane i vraćalo se posle tamo, da prokomentarišeš to što si video. Osim toga – šta je igranka? Kafana gde se igra. Kalenić nam je bio ključno mesto – tu smo sedeli mi Crni biseri, Zlatni dečaci, poneko od Elipsi... Kasnije se sve to menjalo – pojavili su se klubovi, kafići, sve živo“.

Rosić ga je podsetio da se u Šumatovac, posle renoviranja, niko nije vratio.

„Sad je jedan mali Šumatovac – Krug dvojke. Tu sede stari muzikanti, džezeri, posebno subotom pre podne, ali, to je samo trag vremena koje je bilo nekada“, setno je zaključio Džet pre nego što su počela prisećanja gde je ko svirao, gde se In a Gadda Da Vida puštala osam puta zaredom...

Divni rokenrol dani. U kafani.