Ljudi su verovali ljudima

Nastavljamo razgovor sa Brianom Branislavom Rašićem upriličen prošlog meseca u Starigradu Paklenici, gde je poznati londonski rok fotograf bio predsednik žirija Festivala muzičkih dokumentaraca.

Blondie i Depeche Mode: Uprkos svim tim promenama, koje su strašne, na svu sreću, ja sam još uvek tu i radim. Jednu stvar da ti ispričam: kad sam tek počinjao da radim uvek bi se našao neko da kaže “Eeee, a da vidiš kako je bilo sedamdesetih! A tek šezdesetih!”... Što ja razumem, jer je tad sve bilo novo, industrija je tek počinjala. Sedim i pričam sa Alanom Edwardsom koji je radio PR za Blondie, to mu je bio prvi posao a danas je jedan od najvećih PR-ova u Engleskoj, koji mi kaže da je 1976. gledao Blondie na nastupu za šest ljudi! U epicentru Londona, na Camden Townu, mesto više ne postoji, to je bio jedan mali klub, nepraktičan, dugačak, uzan... Neki bezvezni koncert, ali svirali su Blondie i on posle koncerta ode u backstage, znam tu ekipu pošto i ja radim sa Blondie. Vrata mu otvara Chris Stein i Edwards mu kaže “Dobro veče, ja bih voleo da radim vaš PR za Englesku”. Chris Stein pogleda u njega pa se okrene ka Debbie Harry u backstageu, pa opet pogleda u njega i kaže joj “Deeebs, ovaj momak bi voleo da nam radi PR za Englesku.” Ona ga pogleda i kaže: “Izgleda u redu. Zašto da ne?”. I tako je krenula karijera Alana Edwardsa. Ono što ti kažem – ljudi su verovali ljudima, znaš, i davali su šansu ljudima. Ti počeci su stvarno bili neverovatni – ja ne znam da li ti znaš da Depeche Mode, koji su ogroman, ogroman svetski bend, sa Danielom Millerom, vlasnikom kuće Mute, imaju jedan jedini ugovor. Oni su se samo rukovali i ta priča traje. E sad vidiš koliko je ružno kad mi neka izdavačka kuća traži da potpišem ugovor u kome piše da su oni vlasnici copyrighta za moje slike. Mog copyrighta! Znači ja treba da radim za njih za džabe. A ja ništa ne radim džabe.

The Rolling Stones: Ne mogu da lažem ni sebe ni tebe pa da kažem da volim sve što radim, mora da postoji neka priča za koju se vezujem. Ja sam ceo život u Londonu proveo živeći od onoga što radim – pa stigne štos para iz Jugoslavije, i moram da idem u deset banaka da zamenim sve dinare jer banke imaju limite na iznos koji može da se zameni. Što se tiče mojih slika The Rolling Stonesa, sa Hrvojem (Horvatom, hrvatskim piscem knjige o Stonesima, prim. nov.) i Ivanom (Ivačkovićem, srpskim piscem knjige o Stonesima, prim. nov.) sam kolega i prijatelj i spojili smo posao i zadovoljstvo, imamo kontakte, ja znam šta oni rade, oni znaju čime se ja bavim. Evo baš je nedavno nemački Stern objavio foto specijal povodom 50 godina Stonesa i tu ima nekoliko mojih fotografija, pa mi pišu ljudi i pitaju me da li mogu od mene da naruče neki poster na osnovu slika iz Sternovog specijala. Pitaju me ljudi kako je moguće da se pojavila knjiga o Stonesima bez ijedne moje slike, pa moguće je zato što je objavio Mirror Pics koji forsira svoje fotografe. Biznis je biznis, i meni je to u redu. Gledam neke od tih slika i shvatam da je taj koji ih je slikao bio na tom koncertu odmah pored mene, ali znaš šta, te slike su mnogo lošije. Nije sad da ja nešto veličam svoj rad, objektivno je tako. Čekam sad kraj godine da vidim da li će se neka moja slika pojaviti u zvaničnoj knjizi o Stonesima koja se sprema. Bitno je da iza tebe ostane neki trag i kad te više ne bude.

Proslava 50 godina postojanja The Rolling Stones: Bila je strogo VIP proslava, samo dva fotografa su prisustvovala i jedan od njih sam bio ja. Mi smo fotkali otvaranje pa smo imali session unutra. Rađen je i neki photo call, pa su se oni presvlačili, slikanje je bilo dozvoljeno otprilike jedan minut. Da ti kažem – ta izložba fotografija je napravljena kao pokriće da ih ljudi više ne bi gušili pitanjima da li će biti turneja, da li će biti novi album, 'oće li biti ovoga ili onoga. A unutra se nije odvijao javni događaj, već zabava za porodicu i prijatelje. Jagger je bio sa suprugom i ćerkama. Padali su zagrljaji sa ljudima sa kojima se nisu sreli decenijama. I onda ti tamo dok stojiš shvatiš da u toj prostoriji zapravo skoro niko nije poznat. Pa sam slikao Richardsa sa jednom gospođom, to je bila njegova advokatica. Onda sam ih uhvatio sve zajedno, ali je iza njih stajao Mick Hucknall iz Simply Red, on je nešto radio sa Ronniejem Woodom pa je zato pozvan. Naravno, tamo je bio srećan kao malo dete.

Anegdote i prijateljstva: Pa prvo bih pomenuo Davida Gilmoura zato što je on jedan mio i drag čovek. Naravno, ja sam  Pink Floyd fan ceo život. Kad sam radio sa njim, video sam da je on ovako kao mi, najobičniji čovek koji voli život i neće više da se zajebava, zato više i nema Pink Floyda. Ima divnih ljudi, izdvojio bih i saradnju sa Charliejem Wattsom, on ti je jedan gospodin čovek, pravi engleski džentlmen. Ima ta moja slika sa Kopakabana plaže pred dva miliona ljudi, gde on svira i smeška mi se, a iza nas haos. To su ti neki trenuci. U principu ja poštujem sve, da bi došao dotle ti moraš da završiš mnogo toga pre, i to je sve moj život. Zaista nisam imao neko neprijatno iskustvo. Ali ako baš 'oćeš, evo recimo Blur ili Oasis na tim nekim svojim počecima karijere – to je smešno, ali ti dođeš i odradiš svoj posao. U kom smislu smešno? Pa u tom što su oni mislili da su neko i nešto još pre nego što su postali neko i nešto. To nekom i upali, znaš, bezobrazluk. To je deo toga, ja to kapiram i poštujem i doviđenja. Nemam neke ružne priče, ja se ne družim sa tim ljudima. Ferry dođe u Beograd, ja dođem kod njega u studio, mi se zezamo, pričamo, pijemo, slikamo se, ali to je ipak posao. Ja ne znam kako da prenesem to ljudima: Bryan Ferry nije moj ortak, ali da ga znam, znam ga, sto puta smo se slikali. “'De si imenjače”, i to je okej. Svi ti moji susreti su deo posla kojim se bavim. I da li su to Stonesi ili neki mnogo manji bend – tu nema previše razlike. Samo je ugođaj u mom srcu drugačiji. Ja sam na primer radio Atomic Kitten, to je ogroman pop bend bio, pa Westlife, koji su imali više broj jedan pesama nego Beatlesi, što je tragedija, ali to je već druga priča. Ti ljudi su meni, kako da ti kažem... ja sam toliko novaca zaradio radeći sa njima, kapiraš, bile su tu turneje po Nemačkoj. I imam poštovanja prema njima. Leteo smo privatnim avionom sa Westlifeom, zajebavali smo se i radili stvari koje ne smem ni da pričam. Samo mene taj Westlife ne zanima, šta je to – boyband. Evo čitam pre neki dan da je Shane iz tog benda bankrotirao, čoveče. A ja imam fotke gde on stoji i kaže “Ovde ću da napravim kuću koju svet nije video”, i stvarno je napravio kuću da ne možeš da veruješ. Imao je konje, automobile, i sad čitaš da je bankrotirao. Tako da imam poštovanja prema tim nekim ljudima koji me ne interesuju, jer radimo posao.

Povezano:

• Brian Branislav Rašić (1) - Većina lepih stvari se desi slučajno u životu