Većina lepih stvari se desi slučajno u životu

Ne postoji mogućnost da niste videli bar jednu fotografiju Briana Branislava Rašića ako ste period tokom osamdesetih godina prošlog veka provodili uz domaće muzičke časopise. Rašić je duže od tri decenije nastanjen u Londonu, na “izvorištu pop kulture”, gde je uspeo da stvori respektabilnu karijeru rock fotografa sa klijentima kao što su, između ostalih, The Rolling Stones i Paul McCartney.

Kao predsednik žirija nedavno održanog festivala muzičkih dokumentarnih filmova u Starigradu Paklenici, Rašić se rado odazvao pozivu da za Popboks ispriča svoju zanimljivu životnu storiju. Rođeni Beograđanin je jedan od onih neposrednih, toplih tipova sa kojima posle pet minuta komunikacije stičeš osećaj da ih poznaješ čitav život. Naš sagovornik je posle više od sat vremena neobaveznog razgovora u paramparčad razbio uobičajenu strukturu intervjua koji je brzo prerastao u prijateljski razgovor u kome su novinarska pitanja bila čist višak. Pred vama je prvi nastavak dvodelne Rašićeve ispovesti.

Strast: Većina lepih stvari se desi slučajno u životu. Ne znam da li tako mislim, ali čini mi se... Davno sam se zarazio muzikom, rokenrolom – recimo, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih meni je to postao sastavni deo života. Mojoj generaciji je muzika pružala mogućnost da odemo dalje od onoga gde smo bili, kao neki prozor u svet. I ja sam muziku konzumirao ne samo slušajući, već i čitajući, kupovao sam Melody Maker, New Musical Express... To je sve dolazilo u Beograd sa zakašnjenjem, ali ko te pita, posle tri nedelje imaš kontinuitet. I onda sam ja spajao taj neki svet zvuka i informacija, to je sve bilo važno. Sećam se u gimnaziji, stariji su se šalili sa mnom, postavljajući mi pitanja tipa “Kako se zove žena bubnjara Led Zeppelin?”, jer su znali da sam pun informacija. Naravno, ja ništa nisam učio, samo sam čitao i želeo da budem bliže svemu tome. I dan danas je tako.

Cricklewood Green: Meni je dan danas najveće zadovoljstvo kad se približim još više nečemu što znam ceo život. Kad čujem neku novu priču za album, za muzičara, za grupu koju sam voleo i onda kažem “Uuu, sad znam šta znači Cricklewood Green grupe Ten Years After!”. Sad znam zašto se taj album tako zove, a krenulo je od toga da sam ja to tražio u rečniku, pa ovo-ono, ne možeš da nađeš, pa sam kupio kuću na Cricklewoodu i sad živim tamo. I onda izađe remaster Cricklewood Greena gde posle 40 godina piše da su oni snimali album u Olympic studiju u Kensingtonu, a njihov roadie je živeo na Cricklewoodu. On je gajio travu koju je donosio u studio. Ceo album su snimili na travi sa Cricklewooda i zato se album tako zove. I to je predivno, te gluposti. Ima i interesantnijih naravno, ako hoćeš...

Prve fotografije: U kući smo imali Zenit aparat, i onda znaš ono “Je l' mogu ja”, i malo po malo počnem da fotkam po koncertima. Bili su u Beogradu Ike i Tina Turner, onda Jethro Tull, Colosseum II sa Garyjem Mooreom, Deep Purple, uporedo sa tim Smak, Yu Grupa, Mladi Levi, pa prvi beogradski nastup Time na Beogradskom proleću gde si imao Lolu Novaković, Đorđa Marjanovića, Lea Martina i tu ekipu, ali je bilo je i neko, ne znam da li se zvalo Rock veče. Bila su to druga vremena, nije bilo agresivnosti, ali tad nisam vodio računa o filmovima, neko ti ih izgrebe, neke pogubiš... Mada kad sad gledaš, kako vreme prolazi, neke od tih fotki s početka sedamdesetih su antologijske, jer više nije važno kakvog su kvaliteta, važno je da postoje. Vreme, eto, promeni sve.

London: Nikakve odluke tu nije bilo. Sve odluke koje sam u životu doneo, one su se pokazale kao pogrešne u privatnom životu. Postojala je želja, i dalje je u meni, i danas volim da odem, da vidim. Prvo sam išao u Švajcarsku preko leta, tamo sam imao ujaka koji je tamo radio. Ostanem nekoliko meseci, nađem neki poslić, dobro se tamo plaćalo, i vratim se kući sa 45 albuma. Divno, a usput i odgledam prvi put Rolling Stonese, Roryja Gallaghera, Yes... I tu ti se nešto desi u glavi. Radio sam u Yugotoursu honorarno, dobre pare zarađivao preko Studentske zadruge, u zagradi veze. I tu su avioni, i ako ima prazno mesto, ti plaćaš samo za gorivo. Ja dođem na posao ujutro, šef pita da li bi neko išao u London, "Evo ja", kažem, i uveče sam u Londonu i ostanem tamo pet dana. Onda sam upoznao jednu devojku, ona me pozvala da dođem za Božić, pa me zgotivili i njeni... Ja sam već bio tamo kad je Tito umro. Ono na šta sam ponosan je što nikad nisam išao da ostavim nešto iza sebe, već da vidim nešto ispred sebe. To mi je ideja i danas, kada živim duže u Londonu nego u mom rodnom gradu. 33 pune godine, i to kad ne računam ove Švajcarske, gde sam proveo sigurno nekoliko godina. Od toga ja bar pola godine putujem, Jugoistočna Azija, šta ja znam... Search & Enjoy, to mi je moto. Ponosan sam zbog tog nekog načina koji mi se desio bez razmišljanja, bez bežanja zbog ovih naših nesrećnih stvari, što se desilo mnogim ljudima odavde, pa im sada njihov grad nedostaje koliko i oni nedostaju svom gradu.

Džuboks: U početku sam zvao neke kuće, pitao ih, levo desno, da li mogu da dobijem Photo pass jer radim kao za neke jugoslovenske novine. E sad, kod nas su tad izlazile ploče - Jugoton, PGP, bio je Suzy, šta znam... Mi smo bili market, i ljudi su imali poštovanja prema tome. I to je sve funkcionisalo neko vreme, sve dok nisam otišao u Atlantic records. Bilo mi je žao što sam propustio Zeppeline na Knebworthu. Onda su '80 oni radili turneju po Evropi, ali ne Englesku. Bio je na turneji i Brisel, a Brisel je blizu. I to mi je bila prekretnica, jer sam ja došao i rekao ono moje da radim za jugoslovenske novine, a čovek me pita "Koje novine?". Ja kažem “Džuboks” jer su oni tada bili jedini koji su to pokrivali. Čovek kaže “Ok”, ali samo neka nam tvoje novine pošalju teleks. I onda sam ja iz one legendarne crvene govornice okrenuo mog druga u Yugotoursu, i rekao mu da nađe nekog u Džuboksu. Onda sam ispričao priču tadašnjem uredniku Džuboksa, on mi nije nešto previše verovao, u stvari jeste, jer je poslao teleks, i ostalo je istorija, što kažu. Ispostavilo se da kad ti neko veruje, onda od svega može nešto da bude. Naravno, ja sam fotkao nešto što se ispostavilo da je pretposlednji koncert Zeppelina u originalnoj postavi. Onda sam im poslao izveštaj sa koncerta The Clash, pa Knebworth festival sa Beach Boysima. To je bio početak saradnje koja je trajala koliko i Džuboks. Onda sam počeo da radim za Rock.

Joe Strummer i Bon Jovi: Bilo je to vreme kad je bilo muzičke štampe, kad su naši novinari dolazili. Recimo, dođe Jadranka (Janković, živa legenda domaćeg rock novinarstva, prim. nov.) na Donnington i mi odradimo Bon Jovija. Jon Bon Jovi drži, recimo, “Ćao” - morali smo da pokažemo ljudima da smo mi to stvarno radili, jer ne veruju. Ili recimo, Joe Strummer, ja isto hoću da ga slikam sa “Rockom”, on vidi moju naslovnu stranu na koju su Eurythmics i kaže “O, ne!”, urola časopis i stavi ga iznad glave, da se vidi samo ono “Rock”, i to bude naslovna strana, pošto je on, naravno, kao večiti buntovnik bio u fazonu “Kakvi Eurythmicsi!”.

Rock: Džuboks je prva ljubav koja se ne zaboravlja, ali u Rocku sam, iako je to bilo na drugom nivou, zbog te grafike, zbog tih slika, najviše voleo da radim, pa onda pokažem Englezima te postere i grafička rešenja sa mojim fotkama i svi budu “Vau!”. Onda su krenule druge bitne saradnje - Start, Studio, sve je u to vreme bilo važno. Pa su se umešali i izdavači – čoveče, pa ja sam švercovao master tejpove preko granice da bi albumi u Jugoslaviji bili objavljeni isti dan kada i u svetu. Borili smo se, dobro ne borili, ali smo se dosta trudili.

Čitav svet: Osamdesetih sam radio za japanski InRock, Japan je tad bio veliko tržište, a onda su se oni devedesetih okrenuli više ka lokalnoj sceni. Ali tada sve što je bilo veliko u Americi bilo je i u Japanu, radilo se dosta sa svim tim Bon Jovijima. Nije bilo restrikcija kao sad, radio sam više stvari uporedo. Prva zvezda koju sam slikao van bine je bila Kate Bush, onda sam bio zvanični fotograf Erosa Ramazzotija na koncertu u Istanbulu, BMG me zvao da idem tamo.

Muzička industrija, nekad: U London je dolazilo dosta ljudi da radi taj posao koji i ti radiš, od Japane do Kanade, pa Južna Afrika, mi smo bili jedna velika familija, družili smo se, novinari, fotoreporteri, širili kontakte. Svi smo mi bili vezani za tzv. International department, to je svaka kompanija imala, i oni su bili jaki u tom promotivnom pogledu, jači od engleskog departmenta – ja sam bukvalno mogao da se oblačim samo od tih stvari koje bih dobijao od njih, majice, pa ploče i karte za koncerte. Svi hoće da budu poznati u Engleskoj, ali englesko tržište je više emocija nego pravi biznis, najveća tržišta su Nemačka, Japan, Amerika... Onda se muzička industrija promenila, to je sve ukinuto, za mnoge ljude u okviru industrije sa kojima sam se družio mi je krivo što ispaštaju jer su došli neki novi mladi ljudi koji su rekli da im ništa od svega toga ne treba. To je tako od sredine devedesetih, PR pristup je sve izraženiji, mnogi ljudi su se zbog te promene bukvalno našli na ulici, a ja sam od International pressa postao UK press.

Muzička industrija, sad:  To nije više ta priča, danas se radi tako da ti ljudi što manje daju, a ranije je bilo obrnuto. Ako ja slikam nekoga i to objave listovi širom sveta, pa još neko nešto napiše, to je neki rad, uzajamna saradnja, ali danas sve više čuješ da njima ništa od toga više ne treba. Kompanije ploča već naplaćuju intervjue, a sledeće će biti, najozbiljnije ti kažem, da plaćaš photo pass, da ti platiš ako hoćeš nekog da slikaš. Sve je otišlo dođavola.