Skrile, Srbine!

Mesto: Kalemegdanska tvrđava, Beograd
Vreme: 15. septembar 2012.

Pomenuti Srbiju i dub-step u istoj rečenici podrazumeva da će se u njoj najverovatnije naći i Sky Wikluh i tema Pazi šta radiš koju je komponovao za Srpski film. Pazi šta radiš sinoć je na Warrior’s Dance festivalu bila lajtmotiv kojem su se Caspa i Zane Lowe redovno vraćali, dok je i Skrillex jednom prilikom pokazao da je upućen u gradivo. “Representing Serbia from the UK”, Caspa je ponudio pitku kombinaciju dub-stepa i reggaea, oslanjajući se na MC-a čiji je nastup bio korektan, ali ne i uvek na visini zadatka. Nekoliko hiljada ljudi ispratilo je set od sat i po u celosti, od čega je par stotina skakalo na svaki breakdown.

Zane Lowe ponudio je raznovrsniji i uglavnom komercijalniji zvuk, sastavljen mahom iz remixa pop i hip-hop hitova, na osnovu kojih ga je Skrillex birao za domaću podršku u Britaniji. Set u Beogradu je uključio šarenilo remixa, od limunadica poput Now You’re Just Somebody That I Used to Know, do ekstremnijih stvari poput Raining Blood kao kulminacije nastupa. No, radost nemalog broja poklonika tvrđeg zvuka bila je kratkog daha, jer Lowe je Slayer klasikom naglo okončao set posle jednog sata.

Kako se bližio nastup benda koji je sinoć okupio sve posetioce i muzičare, ljudi su se sve više tiskali pokušavajući da iznađu mesto bliže bini. U roku od par minuta, izbio je opšti krkljanac (prema procenama organizatora bilo je prisutno oko 20 hiljada posetilaca), što nikoga nije iznenadilo, jer je na prvi pogled bilo očigledno da je bina morala da bude pozicionirana tako da se publici obezbedi veći prostor.

Tenzija se dizala dok se kašnjenje produžilo na dvadesetak minuta, da bi na binu izašli The Prodigy i grunuli u World’s on Fire. Ko je posle Breathe mislio da predahne, prevario se, jer publika nije mogla da stane uz furioznu Jetfighter, posle koje je usledila Omen, praćena gromoglasnim horskim pevanjem. Binom dominira Maxim, dok se Keith drži u pozadini, sve do sredine seta i Firestarter, kad dolazi red na njega da iskali bes u mikrofon. Do tada su živi instrumenti uveliko izbalansirani sa matricom i zvuk je odličan, iako, ruku na srce, do kraja koncerta gitare nije bilo na mestima na kojima smo navikli da je čujemo.

Set u Beogradu bio je sličan onom sa Exita od pre tri godine. The Prodigy su bend koji traži aktivno učešće publike kako bi joj isporučili sirovu energiju, stoga ne čudi što set baziraju na opštepoznatim singlovima. S druge strane, tu su uvek iznenađenja, kakva je sinoć bila Warrior’s Dance, ili Thunder u prigodnoj dub-step varijaciji. Bitan dodatak u odnosu na 2009. su četiri nove pesme koje bi mogle da se nađu na predstojećem albumu, a sa kojima je publika već dobro upoznata. Spitfire je krenula kao malo iznenađenje, ali masa ju je spremno dočekala pevajući tekst.

Smack My Bitch Up bila je posebno zabavna, jer je bend izveo nešto što je postalo standard među mnogim izvođačima otkako su Slipknot patentirali jumpdafuckup breakdown za Spit It Out. Publici je naloženo da čučne, da bi, kad Keith i Maxim poviču: “Smack My Bitch Up!“, svi skočili kao jedan. Za kraj je odsvirana Out Of Space, uz pozdrave publici i svim izvođačima, dok je bendu od strane publike upriličena bakljada tokom Their Law.

Srpski fanovi pamte The Prodigy još iz doba kada su u krcatom Pioniru održali jedan od najznačajnijih koncerata devedesetih, zbog čega se svaki njihov naredni nastup dočekuje kao svojevrsna svetkovina. S druge strane, koncerte od 1995. naovamo pamti i bend, zbog čega se, prema sopstvenim rečima, u Srbiji osećaju kao lokalni izvođači i domaćini festivala u punom smislu te reči, i upravo to je ono što je sinoćnji koncert učinilo posebnim.

I dok se publika posle nastupa The Prodigy delom preselila na susedne bine kako bi pogledala Sve barabe, odnosno Hornsmana Coyotea, većina je ostala u blizini Warrior’s stagea i sabirala utiske, ne obraćajući puno pažnje na pripreme za Skrillexov set. A onda se na još uvek zamračenoj bini na displeju naprasno pojavila štoperica koja odbrojava unazad, što je odmah pobudilo znatiželju među prisutnima. Da li je moguće da je produkcija tako precizna da će koncert zaista početi za tačno 4 minuta i 23 sekunde? U trenutku kad je do nastupa ostao minut, pred binom je već bilo nekoliko hiljada ljudi, svi spremni kao zapete puške, a svetla su jasno ukazivala da show samo što nije krenuo. Atmosfera je došla do usijanja na dvadesetak sekundi do nule, da bi se Skrillex pre isteka vremena neočekivano pojavio iza DJ pulta, krenuo da pojačava muziku i uz zvučne efekte odbrojava sa svima: 9,8,7...3,2,1, kreće Right In i u publici dolazi do potpune eksplozije emocija.

Gledati prvi minut Skrillexovog nastupa sa udaljenosti od tridesetak metara bilo je iskustvo koje se da porediti sa prilaženjem impozantnoj scenografiji sci-fi filma snimljenog pre nekoliko decenija da najavi doba u kom sada živimo. Visoko za pultom na bini nadvija se senka mesijanske figure koja čudnim zvucima šalje naizgled važnu poruku. Sva pažnja usmerena je na nju, dok u pozadini šljašti veliki displej, nasuprot mora minijaturnih displeja u publici. Masa ljudi usredsređena je na binu, ali činjenica da bar trećina njih bira da senzacionalan početak koncerta proživi kroz ekrančiće dakako bi zatekla gledaoce tog sci-fi filma. Impozantan prizor nedvosmisleno je najavio daleko ozbiljniji nastup od komercijalne dub-step zabave koja se mahom očekivala.

Za Skrillexa se znalo da je globalna atrakcija, ali visoka produkcija kojom je ispraćen većini je došla kao iznenađenje. Ukoliko je bilo skepse koliko će energije moći da uloži u nastup, s obzirom na to da je u Beograd sleteo tek koji sat ranije, ona je u startu raspršena. Amerikanac je umešno prošetao publiku kroz svoj katalog, uz uplive neočekivanih favorita, poput Sabotage Beastie Boysa. Tanana figura u senci sve vreme poskakuje iza pulta, dok je ceo spektakl praćen bogatim light showom i sjajnim animacijama na displeju, prožetim povremenim scenama iz spotova i video igara.

Skrillex se takođe okušao sa jumpdafuckup momentom, ali nije uspeo u potpunosti, pa je brže bolje prešao na vožnju kroz Bangarang, Cinema i First of the Year kao proverenu završnicu nastupa. Na kraju večeri ostaje utisak da je Skrillex bezmalo ukrao show domaćinu. Otuda ne čudi što su se posle nastupa među publikom čuli povici: „Skrile, Srbine!“. Vaistinu.

Skrile se pred kraj jednoipočasovnog nastupa srdačno zahvalio publici, ali i „našim junacima“ koji su nam priredili događaj kadar da privuče masu domaćih fanova, kao i zavidan broj gostiju iz inostranstva. Zaista, The Prodigy su Srbiji ukazali čast da bude tek treća zemlja u kojoj je viđen Warrior’s Dance, što je vrsta ekskluziviteta kakva ne ume često da nas zadesi.

Aleksandar Radovanović

Bina Take Me To The Hospital, druga po veličini, bila je centralna za one koji su na Warriors Dance došli, pre svega, zbog „domaćica“, a njihov broj nije zanemarljiv. Oko 2.000 ih je ispratilo Gobline i Eyesburn, za nijansu manje Ritam nereda. Svi srećni i zadovoljni – ne samo zbog muzike i atmosfere, već i blagodareći samilosti neba koje se razvedrilo, te, srećom, ratnički ples nije odigran na kiši.

Udarni niz započeli su Šapčani predvođeni svetskim putnikom Golubom – po energiji koju je emitovao, ničim se nije moglo primetiti da je tokom dana doputovao iz Pakistana, gde već duže vreme živi i radi. Start je bio udarnički – odmah himna, fanovima najomiljenija goblinska stvar Ima nas. Ruke su u vazduhu bile i bez poziva sa bine, grla dobro načeta već na početku – dovoljno za potvrdu prošlogodišnjeg Beer Fest utiska da je povratak Goblina možda i najuspešniji revival kad su bendovi iz devedesetih u pitanju, bez obzira na tek povremeno funkcionisanje, kad Golub ugrabi vreme da poleti ka Srbiji. Već je pod brojem tri u set listi usledilo još nešto poznato i van fan-pita, naslovna sa drugog studijskog albuma U magnovenju. Leo Fon Punkerstain, nekadašnja „Džukela“ uvek bliska Goblinima, pokazao je da mu i dalje pristaje nadimak iz mlađanih dana kada je predvodio subotički bend, a šabački se sinoć brzo našao Na ivici. Potvrdu o nezaboravu jasno su dobile i Petra, LSD se vraća kući, Ona misli da zna, Daleki put – šutka pred binom, očekivano, nije izostala, a bend se može pohvaliti da, uprkos dugoj pauzi, uspešno odgaja drugu generaciju fanova.

„Nešto o našoj ljubavi iz mladosti, ženi koja se nikad nije usudila da dođe na naš koncert u Sloveniji, a mi smo tako dobri momci“, tako je Golub najavio Anja, volim te, dokaz da obrada može da bude bolja i zanimljivija od originala. Goblini su na kraju energičnog seta „vozili voz“ koji, podsetimo se, na CD-u klopara više od 35 minuta.

Pankeri nisu imali razlog da se sele sa stagea broj dva, usledio je Ritam nereda. Zna se šta može da se očekuje od Novosađana, nema tu mnogo gore-dole amplituda. Pozitivna promena je reakcija publike - sada je, za razliku od Beer Festa, grupica kojoj je udarni „hit“ tokom nastupa „Ritma“ na Ušću bio „Ubij pedera“, našla pametnija posla od pojavljivanja na Kalemegdanu. Boban i ekipa su, baš kao i na BF-u, počeli Elitom – žestok niz sa osloncem na albume do 2000. pikove je, kao i obično, imao na Deset godina i finalnoj Put beznađa, koja je do refrena komplet prepuštena publici.

Pedeset minuta RN svirke, pa 40 pauze, pa Kojotovo „Kako je, dobri ljudi ?“ za početak Eyesburn nastupa. „Ratnički ples, a ?“, uzviknuo je pre nego što je bend obogatio gitarski „hospital“ zvuk duvačkom podlogom. Nije da se nije duvalo i ispred stagea, „tri metera“ čistog vazduha bilo je podvig pronaći, a mešavina koječega proizvela je živopisne likove koji, na primer, ljude u redu ispred toaleta regularno pitaju „Jel' čekaš ?“ (Jok, brojim ovce). Eyesburn je, u staro i dobro znan  uspešno infiltrirao novi singl Sudden Fall i završio uz Agony, nešto posle ponoći – taman da se publika potpuno usmeri na Prodigy, a Nemanja malo predahne/“preduhne“ uoči Hornsman Coyote nastupa na Invaders Stageu.

Ko ne zna – Kojotu, u toj varijanti, sve ide sa matrice, on samo peva, pritom je vokal procesuiran. Pretposlednja pesma Foundation vratila je priču u Eyesburn tokove – sve u svemu, iskren nastup, prijao je okupljenima kojih je bilo nekoliko desetina. Za to vreme, na „Hospital“ su stigle Sve barabe i okupile, za to doba solidan narod, više stotina radoznalaca koji posle Prodigyja nisu požurili kući, već im je bilo interesantnije da tu, još malo, cirkulišu/“probleje“. Ajs Nigrutin je, kao moderator, vodio šou, MC-jevi su se smenjivali. „Tipičan vulgarni srpski hip-hop“ – neko reče.

Milan Ćunković

Tačno u 18 časova pred nekih stotinak ljudi ispred glavne bine Warriors Dance Festivala, beogradski Kill Me Laser započinje svoj tridesetominutni nastup. Teško je svrstati u neki određeni žanr muziku koju stvaraju - osnovu čine trigerovani bubanj, gitara provučena kroz brojne efekte i masne industrial boje sintova čije tonove prati bas gitara. Uglavnom sviraju instrumentale ali ima tu i pevačkih kompozicija. Zvuk im nije išao na ruku, bilo je previše distorzije i buke, tako da je teško bilo razaznati melodije. U svakom slučaju ne baš dobar izbor benda za otvaranje glavne bine jednog „dance“ festivala.

Take Me to the Hospital bina je druga (od tri) po veličini na festivalu, i tu su uglavnom smešteni domaći bendovi sa malo težim zvukom. Stižem na početak nastupa benda Tea Break. Prisutno je nekih 200 ljudi, ali primećujem da većina dobro poznaje repertoar benda. Iskusan i uvežban bend dobro vlada binom, i uz odličnu komunikaciju sa publikom prezentuje presek svog višegodišnjeg stvaralaštva.

Vraćam se na glavnu Warriors binu gde je u toku nastup slovenačkog sastava Hex. Kako sam bend ističe, želja im je bila da ujedine punk-rock elemente sa elektronskom muzikom i stvore novi pravac punk’n’ bass. Ipak, u pitanju je klasičan drum’n’ bass pomešan sa dubstepom. Hex čine DJ Omis i MC-jevi Max i Dahow. Ovog puta su imali i podršku gitariste, ali ta gitara je ostala negde duboko sakrivena ispod matrica i vokala. Repertoar se sastoji od materijala sa aktuelnog albuma Electromonster, ali u jednom trenutku kreće dubstep obrada pesme Killing in the Name (Rage Against the Machine) što izaziva opštu euforiju i šutku. Za sam kraj je ostavljena pesma Adrenaline kojom su se i afirmisali u regionu. Može se reći da je Hex solidan izbor za bend zagrevanja pred nastup headlinera, ali takođe treba istaći da nemaju dovoljno iskustva na velikim binama. Iako su se momci svojski trudili da naprave dobru atmosferu, realizacija je bila drugorazredna. Ispred Take Me to the Hospital bine se okupilo nekoliko stotina ljudi dok su Overdrive, veterani domaće nu metal scene, isporučivali ogromnu dozu energije. Jak i čist zvuk uz grmljavinu gitara i vokala obeležili su njihov nastup.

Dok obilazim festivalski prostor primećujem da ima dosta stranaca, uglavnom Engleza. A što se tiče štandova, pored onih uobičajenih sa pićem i hranom, moguće je kupiti zvanične majice festivala ili pojedinih izvođača. Tu je i šator u kojem se izrađuju prave tetovaže! Oko 20 časova na bini se pojavljuju momci iz sastava Lollobrigida, a minut kasnije stižu Ida i Petra u šljaštećim kostimima plave i srebrne boje sa kapicama poput stjuardesa. Ida pozdravlja sve okupljene i konstatuje da je njihov zvuk previše mekan u odnosu na nastavak programa, ali da će se potruditi da naprave što bolju zabavu. Koncert otvaraju pesmom Fast Food, a zatim se ređaju Tina Lollipop, Stroboskop, Mona the Girl Buster, Pilula. Sledi elektro-pop obrada pesme Zdravka Čolića Pusti, pusti modu, koja zvuči prilično neuverljivo i bledo. Ida je lider ansambla i sve vreme u pauzama između pesama ima odličnu komunikaciju sa prisutnima, dok se nastup nastavlja pesmama Bubblegum Boy, Bivša djevojka, Ja se resetiram... Kao poslednju stvar sviraju Volim te, što izaziva najbolju reakciju publike. Bend ipak neće pamtiti sinoćni nastup kao lepu uspomenu, budući da je nešto kasnije na svojoj Facebook strani objavio da mu je u backstageu ukradeno 70 majica.

Najmanja i tehnički najskromnija bina na ovom festivalu nosi naziv Invaders Must Die. Oko 22 sata Novosađanin Shpira započinje svoj DJ set i vodi nas na putovanje od starih rap/hip-hop/funky himni pa sve do pesama Discipline Kičme, Rage Against the Machine i Body Count. U pola 12 binu preuzimaju Damjan Eltech, MC Sajsi i Tijana. Ispred bine se okuplja sve više publike (oko 500-600 ljudi), što pokazuje da je vladalo solidno interesovanje za ovaj nastup/DJ set koji započinje pesmom Torima. Nadovezuju se Skupa noć, Ono kao vau, Tijana, Lajkiram... U pesmi Roze tašnica jedna devojka iz publike dobija priliku da zapeva refren. A zatim opšta euforija tokom izvođenja pesme Mama. Odmah sledi i nastavak Tata, ali to ne prolazi tako dobro kao prethodna numera, iako su muzički i stilski maltene identične. Dok izvode poslednju pesmu Milica, prostor ispred bine se naglo prazni i svi hrle ka centralnoj bini gde Prodigy preuzimaju glavni program.

Marjan Stošić