Srednjoistočna utopija za početnike

Originalni naziv: Et maintenant on va où?
Scenario:  Rodney Al Haddid, Thomas Bidegain, Jihad Hojeily, Nadine Labaki, Sam Mounier
Uloge: Nadine Labaki, Julian Farhat, Yvonne Maalouf, Layla Hakim
Žanr: Komedija / melodrama
Trajanje: 110 min
Proizvodnja: Liban, Francuska, Egipat, Italija, 2011.

Seoce ušuškano u provinciji Libana dom je prostodušnih, srdačnih ljudi koji žive u slozi uprkos podeljenosti na hrišćansku i muslimansku zajednicu. Mine kojima je selo okruženo turoban su podsetnik na konflikte koji su većinu lokalnih žena zavili u crno. Simbolično odvojeno od spoljnjeg sveta kanjonom koji se može preći samo uzanim prirodnim mostom, selo deluje idilično u svojoj izolovanosti. Eskalacija novih sukoba u Libanu preti da unese razdor među meštane, ali hrabre žene rešene su da upotrebe svu snalažljivost i lukavstvo ne bi li obuzdale svoje muškarce i namamile ih u mirovnu zamku.

Ohrabrena uspehom svog rediteljskog debija Karamel, Nadine Labaki se vraća repertoarskim filmom u kom poseže za stereotipnom dramatizacijom, niskom komedijom i egzotičnim mjuzikl deonicama kako bi privolela masovni odziv gledalaca. Labaki mudro bira komediju kao medijum kojim će se uhvatiti u koštac s ozbiljnom temom kolektivne ratne traume, ali realizacija snosi posledice želje da se ugodi ukusu široke publike. Puna narodnog veselja u osvit rata i radosti koja prkosi nemaštini, ova usiljena komedija izaziva skepsu, pa, osim pokoje kreativno koreografisane plesne numere i istinski smešne scene, film nudi premalo da bi se u njemu uživalo.

Fragmentiranost scenarija kulminira nerazrešenošću romantičnog podzapleta. Nezgrapni pokušaj otvorenog kraja naprosto briše dvoje glavnih likova i, umesto što otvara diskusiju o opcijama nesuđenih ljubavnika, zjapi kao gruba dramaturška greška. Naposletku, kao delo koje se deklariše kao feminističko, film izaziva nelagodu lagodnošću kojom izražava privrženost patrijarhalnoj podeli rodnih uloga, pritom gradeći humor na stereotipima o ukrajinskim striptizetama.

Gde idemo sada? preuzima centralni motiv Aristofanove Lizistrate i primenjuje ga na zajednice koje milenijuma dele zemlju, kulturu i jezik, ali ostaju preosetljive na religioznu provokaciju do nivoa spremnosti da proliju krv u ime miroljubivog boga. Ipak, u Labakinom šarenolikom svetu apsurdno pojednostavljenih političkih pitanja, sveštenik i imam pokazuju se kao atipično mudri da suštinu svojih učenja stave iznad formalnosti rituala, pa religijske vođe ove bajkovite zemlje drage volje unižavaju svetost svojih bogomolja kako bi podržale pravednički cilj grupe trezvenih žena.

Iako obeležen umetničkim kompromisima i zanatskim nedostacima, Labakin film izaziva simpatije publike, jer svoje likove prikazuje sa toplinom i podiže krivicu sa njihovih pleća, nagoveštavajući da faktori destabilizacije dolaze spolja. Kroz huškačke izveštaje s ratišta mediji su viđeni kao deo ratne mašinerije čiji cilj nije spuštanje tenzija, već širenje panike i mobilizacija novih snaga, jer, za razliku od mira, rat se dobro prodaje.

Labaki daje glas nadi za mirnom koegzistencijom i rodnom ravnopravnošću, sugerišući da je žensko učešće u javnom životu od ključnog značaja u procesu približavanja idealu utopijskog društva. Njen film otuda je ilustracija teorije po kojoj bi društvo sa većom zastupljenošću žena u političkom vrhu bilo manje sklono sukobima nego što je to pokazala istorija zapadne i srednjoistočne civilizacije. Izraz te nade učinio je film apsolutnim hitom na domaćem tržištu i podarilo mu poduži međunarodni festivalski život u okviru kog ćemo ga naposletku videti i u Beogradu 2. novembra na otvaranju Slobodne zone.