Neću da siđem s bine! Hoću još da sviram!

Mesto: The Academy, Dublin
Vreme: 13. jun 2013.
 

Tamo daleko na trulom zapadu (mada, Irci sebe više vide kao zadnje dvorište tog zapada) organizatori i publika su navikli da se satnica striktno poštuje, tako da su se vrata zaista otvorila u 7, predgrupa krenula sa svirkom u 8, a glavni bend tačno u 9. Sinoćnja lokalna podrška bili su Harvester, žustar stoner rock bend na tragu Red Fanga. Pola sata poštene svirke publika je ispratila korektno, ali bez posebnih izliva oduševljenja. Bilo je jasno da se čeka da po drugi put u dva dana Mastodon izađu na binu Akademije. U pitanju je omanji klub koji je vrlo lepo opremljen, ali pretesan za bendove ovog kalibra. Parter i galerija zajedno primaju tek par stotina ljudi, zbog čega ne čudi što su Mastodon zakazali dva datuma zaredom, baš kao i Slayer 10. i 11. juna.

Da li su u pitanju irski koreni Brenta Hindsa, srdačnost i srčanost irske publike ili nešto treće, tek sinoć se u Akademiji u Dablinu osećalo da će koncert biti poseban. Posle rasprodatog prvog koncerta, Hinds, Dailor, Sanders i Kelliher izlaze na binu kao grupa muzičara koja se oseća kao da je na domaćem terenu. Poznati kao bend koji ne podilazi publici i obraća joj se samo na kraju koncerta, sinoć su, u njima potpuno nesvojstvenom maniru, pre početka svirke stali za mikrofon, pozdravili okupljene i zahvalili se na dolasku.

U retko toploj i relaksiranoj atmosferi pred start svirke, Hindsu oko vrata visi jazz gitara, kao naznaka da početak neće biti standardan. I zaista, umesto da bend zajedno grune u očekivanu Black Tongue, Hinds sam kreće lagano da razlaže akorde koji se brzo prepoznaju kao The Last Baron. Zahvalna publika odmah diže ruke i peva sa Brentom uvodne stihove. Prva polovina pesme izvedena je sporije, jednostavnije i daleko odmerenije nego na albumu, po čemu bend u jednom trenutku gotovo da podseća na Block out u pristupu svom materijalu. U pitanju je pesma koju Hinds pre par godina u San Francisku iz tri puta nije mogao da počne kako valja, zbog čega je, iznerviran i navodno pod dejstvom svakojakih opijata, prekinuo koncert. Ovoga puta sve je prošlo savršeno, zaključno sa divnim, prevashodno improvizovanim poslednjim solom.

Odmah za Baronom sledi popularna Black Tongue, koju publika od prvog stiha horski peva i gotovo nadjačava bend. Zatim nailazi Crystal Skull, a sa njom i masovna šutka za koju je Ircima dovoljan i daleko slabiji povod. Bas bubanj je strahovito glasan i pravo je zadovoljstvo gledati Dailora na delu i čuti ga jasnije nego inače.

Dry Bone Valley zvuči nešto slabije, jer strofe Brent peva sam, ali pesma je i dalje savršeno zabavna i neobično vesela za njihov repertoar. Posle Thickening, sledi Oblivion, hit koji je poprilično falio na prethodnim turnejama. Ranije su umeli previše da je ubrzaju, ali pesma zvuči odlično otkako je izvode u tempu s albuma.

Najsnažniji trenutak do tada počinje kada Hinds prilazi mikrofonu, zahvaljuje se publici, što nikad ne čini usred seta, a zatim kreće u tragičnu The Hunter. Ovu prelepu pesmu bend izvodi ređe od ostalih s poslednjeg albuma, a tokom završnog emocionalnog sola, svima je u publici bilo jasno zbog čega. Naredni orgazam za uši je kosmička Stargasm, da bi se na mahnitu Blasteroid Hinds potpuno raspomamio i na refrenu krenuo da se udara po glavi i pokušava da strgne gitaru sa sebe.

I dok bend polako privodi set kraju, Hinds najavljuje da će publiku nagraditi dodatnim pesmama. Međutim, već je kasno, jer je posle stare krljačine March of the Fire Ants predviđena zaključna The Sparrow, zbog čega Hindsu iznose jazz gitaru. Čovek međutim iz čista mira kreće u Blood and Thunder, koja je raspomamljenim Ircima savršeno legla, ali i delovala komično neprikladno zbog Hindsove gitare, čemu se i on sam smejao.

Meditativna The Sparrow veličanstveni je kraj koncerta, ali jedan čovek na bini ne misli tako. Pesma se uveliko završila, a Hinds nastavlja da solira u nedogled. Bend je pobacao publici šta je imao od suvenira, a Bill i Troy su davno sišli s bine. Brann se pozdravlja s publikom, da bi se Brent, koji konačno prestaje da svira, oglasio s drugog mikrofona: "We're not leaving, I'm not leaving. I'm gonna stay up here". Brann ga značajno pogleda, kaže publici šta ima i silazi s bine.

Publika se smeje, jer stvari su očito poprimile čudan tok. Brent onako sam nastavlja da se kliberi na bini i insistira da sviraju još jednu pesmu, pritom prozivajući ostatak benda: "Oni mogu da sviraju samo određenu dužinu seta. Sviraju samo koliko im plate".

Nemajući kud, bend se pokunjeno, sa zbunjenim i besnim izrazima lica vraća na binu kako bi odsvirao još tu jednu pesmu. Brent brblja kako mu se svira Thin Lizzy, ali bend kreće u savršenu izvedbu Bedazzled Fingernails. I tu je kraj.

Ili ipak ne. Pesma se završava, Bill ponovo silazi sa bine, Brent prilazi Brannu i na bubnjarevom licu se jasno čita neverica dok odgovara gitaristi: "You gotta be kidding me". Hinds traži još jednu. "I gotta talk these guys into having a good time", poručuje Hinds publici, koja je zatečena koliko i ostatak benda. Pod upaljenim svetlima galerija i parter se pretvaraju u uzavreli stadion sa kog se gromoglasno ori navijačka "Ole, oleee!" Na to i bend prasnu u smeh, odsviraše Creature Lives i konačno završiše svoj slavni set.

Iako pod čudnim okolnostima, Mastodon su sinoć odsvirali ceo poslednji album. Dok se bendovi masovno pokoravaju večitom zahtevu publike da sviraju stare stvari, bend koji iza sebe ima remek dela poput Leviathan hrabro gura napred, bazira set na aktuelnom albumu i biva na kraju nagrađen za to, što svedoči o vitalnosti benda i relevantnosti njihove nove muzike.

Druga jedinstvena pojava jeste kraj koncerta, i to ne samo zbog scene koju je Hinds napravio, već zbog činjenice da je viđen bis, i to onaj istinski. Ne govorimo ovde o praksi u kojoj se bend par minuta igra žmurke, pri čemu svi znamo da će se vratiti na binu, već o spontanoj, nepredviđenoj odluci da se publici pokloni još koja pesma, poput Nicka Cavea koji je našoj publici pre pet godina podario Johnny Cashovu Wrong Man. U pitanje je danas vrlo retka praksa i dokaz pravog poštovanja publike, zbog čega je sjajno videti Mastodon i u tom svetlu.

Set lista:
The Last Baron
Black Tongue  
Crystal Skull
Dry Bone Valley
Thickening
Oblivion
Octopus Has No Friends
The Hunter
Stargasm
Blasteroid
Crack the Skye
All the Heavy Lifting
Spectrelight
Curl of the Burl
Iron Tusk
March of the Fire Ants
Blood and Thunder
The Sparrow
___
Bedazzled Fingernails
Creature Lives