Hanneman: Still Reigning

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Kombank arena, Beograd
Vreme: 25. jun 2013.
 

Slayer su uveliko zašli u četvrtu deceniju postojanja kada je Beograd konačno dočekao da ih po prvi put ugosti. Posle nama već legenardnog nastupa na Exitu 2005. godine, ovo je tek drugi put da rodonačelnici thrash metala nastupaju u Srbiji i publika ih se poprilično uželela. Notorna četvorka iz San Francisca sada je zauvek izmenjena, a i godine su ih sustigle, tako da se 3500 ljudi, koliko se prema proceni organizatora sinoć okupilo u Areni, može smatrati sasvim solidnom posetom. Pomeranjem bine na pola sale postiglo se da parter, kao i severni deo tribina, budu dobrano popunjeni.

Rapid Force su krenuli tačno u 8. Kole i ekipa su dobili retku priliku da se oprobaju na velikoj bini i dobrom razglasu, kao predrupa jednom od definišućih bendova žanra, pa su sabili četiri krljačine u dodeljenih im 20 minuta i odmah okupili par stotina fanova ispred bine.

Na prvo veliko ime večeri nije se dugo čekalo. Dakako, ne radi se o bendu, već o nekadašnjem basisti Metallice, Jasonu Newstedu, čiji novi bend dočekuje već popriličan broj znatiželjnika, više željnih da izbliza vide i ispoštuju ikonu heavy metala nego istinski zainteresovanih za njegov novi muzički proizvod. Nazvavši bend po sopstvenom prezimenu, Newsted je okupio ekipu solidnih muzičara, uključujući Mikea Mushoka, gitaristu Stainda, i snimio album koji iznosi njegovo viđenje tradicionalnog metala.

Bend stupa na scenu, a Mushok sam kreće u rif za Heroic Dose i uvodi nas u pola sata korektne svirke koja je retko koga impresionirala, ali većini publike jeste poslužila kao zadovoljavajuća uvertira za glavnu thrash atrakciju. Slede Soldierhead, Long Time Dead, King of the Underdogs, a Newsted se pokazuje kao pristojan pevač i umešan frontmen koji lako uspostavlja kontakt s publikom, po čemu ga ljudi i pamte iz slavnih dana.

Sam koncept benda, međutim, poprilično je problematičan. Ako je sudeći po promotivnoj kampanji i retro zvuku upakovanom u svežiju produkciju, Newsted sebe vidi kao propovednika heavy metala. Pored suptilnih naslova albuma (Heavy Metal Music) i EP-a (Metal), Newsted nudi stereotipni logo koji visi na velikom baneru iza bine i nosi majicu sa nenametljivim natpisom “listen to metal”. Iako je originalnost poslednja stvar na koju bend cilja, malo inventivnosti ne bi škodilo, pogotovo s obzirom na činjenicu da metalu ide sasvim dobro i bez Newstedovih propovedi. U kontekstu fantastičnih izdanja koja je žestoka muzika iznedrila u poslednjih par godina, Newstedova poruka zvuči banalno i isprazno.

Da u tom paketu nešto ne štima postaje jasno već pred sam početak nastupa, kada se sa razglasa čuje nakaradna hip-hop matrica u kojoj MC ponavlja “Newsted MF Newsted”. Da ironija bude veća, posle "totalno modernog" početka sledi muzika zarobljena u osamdesete. Pesme su na tragu Metallice koja snima Garage Days, benda čiji cilj nije stvaranje muzike koja će pomeriti standarde, već odavanje počasti heavy metal uzorima. Newsted otuda isporučuju hrpu mnogo puta odsviranih rifova koji zvuče poznato, ali nadasve monotono i bledo, i dok ih čovek sluša, nameće se pitanje da li bi ijedan od tih rifova zavredio mesto na nekom od poslednjih albuma Metallice. Uprkos diskografskoj osrednjosti u koju je Metallica davno zapala, odgovor je verovatno negativan. Gde je sva ta kreativnost koju je freak control Hetfield gušio, sva ta božanstvena muzika čiju blagodet Newsted nije mogao da podeli s javnošću?

Muzika koju smo sinoć čuli pre nas navodi na pomisao da u talentu navodno sputavanom u Metallici možda ima više mukotrpnog rada nego autorske darovitosti. Mnogi se sećaju Newstedovih izjava da je rešen da ne zasniva porodicu, jer muziku koju stvara vidi kao svoju decu. Ako su ove pesme njegova dečica, ona deluju kao nedonoščad i možda je na vreme trebalo misliti o abortusu. Da se ne lažemo, bend se trenutno nalazi na svetskoj turneji isključivo na osnovu zvučnosti Newstedovog prezimena, dok bi ga sama muzika teško odvela dalje od matične mu Arizone.

S druge strane, Newsteda krase posvećenost, istrajnost i energija koju ulaže u nastup, zbog čega je uvek bio omiljen kod fanova. To što radi, radi pošteno i to što nudi publika prihvata. Čovek se uz to i svojski potrudio da od srpskog nauči više od jedne reči, pa je dobio popriličan aplauz kada nas je pozdravio: „Dobro  veče, moja braćo i sestre“.

Posle King of the Underdogs, bend se za kraj nadovezao na bridge iz Creeping Death, vrativši priču na početak. Utom se na binu neočekivano penje i Gary Holt, i s tim pojačanjem bend završava nastup mahnitim Metallica standardom Whiplash, u kom Mushok svira solo tačnije od Hammetta, a publika po prvi put koristi priliku da se propisno razmrda.

“The music keeps us together”, poručuje Newsted, i zaista, sinoć su se među posetiocima Arene mogli videti ljudi svih profila i generacija. Kliširana fraza „verna armija obožavalaca“ realno odslikava situaciju u ovom slučaju, jer fanovi Slayera zaista jesu fanatični. Za veći deo publike se mirne duše može pretpostaviti da su već gledali bend, bilo na Exitu, bilo na muzičkom hodočašću u nekoj od okolnih zemalja.

Bend uživa takav status da jedva da su pukli prvi akordi World Painted Blood, a na sredini partera se već otvorilo grotlo i nastupila masovna šutka. Na fantastičnu Hallowed Point publika je reagovala nešto slabije, jer ne spada u grupu najvećih hitova. Kao i kasnije Spirit in Black, Hallowed Point bila je ubica iz potaje, pritajeni favorit sa Seasons in the Abyss kao dar posvećenim fanovima. Posle Arayine standardne najave, usledila je čuvena War Ensemble i odmah izazvala haos dostojan Slayer koncerta, dok su na Disciple već krenuli i prvi crowdsurferi.

Zvuk pri početku nije bio najbolje izbalansiran i, iako se ubrzo poboljšao, stoji primedba da je bilo malo više buke nego što je uobičajeno za Slayer nastup. Stvari sa nešto umerenijim tempom zvučale su upadljivo čistije, tako da su Bloodline i Mandatory Suicide bile sjajne, dok je deo seta koji uključuje Postmortem, Spirit in Black, furiozna Payback i Seasons in the Abyss bio možda i ponajbolji deo koncerta.

Poslednjih nekoliko meseci bili su puni nemira u taboru Slayera, počev od kontroverze sa promenama bubnjara, što bendu nije nimalo strano, do (ne)očekivane tragedije koja ih je zadesila gubitkom Jeffa Hannemana. Gary Holt je već skoro pa punopravni član benda i, posle par godina šegrtovanja,  gitara mu je konačno pojačana koliko i Kingu. Thrash rezime gitariste Exodusa je besprekoran, scenska pojava impozantna, tako da među fanovima postoji konsenzus da, ukoliko je dostojna zamena za giganta poput Hannemana uopšte moguća, onda je to svakako Gary Holt.

Pitanje bubnjara daleko je problematičnije. Puno se prašine diglo u vezi sa načinom na koji su se King i Araya poneli prema Daveu Lombardu, da bi se sapunica puna oprečnih glasina i spekulacija okončala povratkom Paula Bostapha za bubnjeve. Bostaph je svoje vreme u Slayeru odsvirao junački, tako da retko ko ima išta protiv njegovog izbora, ali odbacivanje Lombarda izazvalo je salvu negativnih reakcija obožavalaca kultnog bubnjara.

S druge strame, da ne zalazimo u spornu poslovnu politiku benda i istoriju lošeg tretmana svih dosadašnjih bubnjara, nama koji smo se u bend zaljubili devedesetih svakako je drago ponovo videti Bostapha pod banerom Slayera, pogotovo s obzirom na činjenicu da se bend i o njega više puta ogrešio. Čovek je svojevremeno napustio bend na pet minuta i zauzvrat bio sramotno isečen sa Live Intrusion, tako da je milina sada uživo prisustvovati onome što se ne vidi na tom antologijskom snimku. I dok je Lombardo veći kreativac čiji je osećaj za groove opipljiv i u tako brzim pesmama kakve Slayer sviraju, Bostaph je jedna spektakularna mašina, automaton koji u neverovatnoj kombinaciji kontrole i mahnitosti tuče na sve strane poput klinički precizne verzije Zverka iz Mapetovaca. Lombardo jeste ritmički inventivniji, ali gledati Bostapha sinoć na delu bilo je pravo zadovoljstvo, što će priznati i najzagriženiji fanovi Lombarda.

Povratak Bostapha probudio je nadu da ćemo konačno čuti nešto sa Divine Intervention, pa i sa Diabolus in Musica, ali od toga, nažalost, nije bilo ništa. Spirit in Black dobili smo umesto očekivanog dua Altar of Sacrifice / Jesus Saves, i tu nema šta da se prigovara, jer obe opcije su izvrsne. U finale koncerta uvela nas je Dead Skin Mask, na čijem  refrenu je publika bila toliko glasna da Araya nije ni morao da peva, a zatim je usledio nejiščekivaniji momenat večeri. Raining Blood se osula po publici, izazvavši opšti krkljanac, dok nam je pametnjaković koji je uspeo da prošvercuje baklju priredio i deo stadionske atmosfere.

Senka koja se nadvija nad ovom turnejom jeste gubitak čoveka koji je napisao većinu klasika sa setliste i znalo se da su koncerti na ovoj turneji posvećeni njemu. Slayerima govorancija nikada nije bila jača strana, tako da je bolje što su se sinoć uzdržali od ikakvih komentara. S Kingove strane, dovoljno je bila poruka s komemoracije “Remember my brother well”, što je važilo i za sinoćni nastup.

Najavljeni omaž Hannemanu obznanio se pri kraju koncerta. Kako je buka s kraja Raining Blood utihnula, dotadašnji Slayer baner se spušta, a iza bine se ukazuje ogroman zeleno-beli logo na kom umesto Heineken piše Hanneman: Angel of Death, Still Reigning (1964-2013). Neočekivani prizor izaziva sjajan dramski efekat od kog su na trenutak svi zanemeli, da bi se odmah iz mraka razlegao aplauz. Ovaj gest mora da je najdirljiviji trenutak koji su fanovi mogli doživeti u dosadašnjoj istoriji benda.

Bis donosi očekivane South of Heaven i monstruoznu Angel of Death, što nas je ostavilo sa kezom na licu i 100 minuta bogougodne kakofonije za nama. Na Exitu je bilo kraće, ali slađe, sa boljim zvukom i originalnom postavom, ali ovaj koncert ostaje poseban kao ispraćaj jednog velikana i potvrda legitimnosti benda koji su mnogi pred koncert posprdno nazivali A Tribute to Slayer. Istina, Araya je na kraju koncerta samo Holta i Bostapha predstavio publici, potcrtavši činjenicu da su iz prvobitne postave ostali samo King i on, ali ljudi su sinoć izrokali za sve pare i tu svaka rasprava staje. Ko se igrao “too cool for (old) school” i ostao kod kuće, da ne kažemo šta je uradio, tako da ko voli, sledeći put nek izvoli.