Nula na vrhu

“...To me podstaklo da razmišljam da bi “alternativna kultura” mogla biti pogrešan izraz, jer je sugerisao sadržaj koji je služio kao zamena glavnoj struji. Alternativa, stoga, ne postoji bez glavne struje; izvrnuto ogledalo, ali ipak ogledalo. Andergraund je, sa druge strane, velika, nezaustavljiva reka koja nalazi svoje čudne puteve ispod ustanovljene kulture, ispod Vladine kulture, razgranjavajući se bez zanimanja glasila i izvan podrške zvaničnih ustanova.”

Dragan Todorović “Knjiga osvete – bluz za Jugoslaviju” (Dobar naslov, 2008)

 

Oštroumni citat iz odlične Todorovićeve knjige ponajbolje odslikava odnos između grupe Pantera, junaka prvog dela našeg temata, i sastava Neurosis, čijom se pločom Souls at Zero bavimo u drugom i poslednjem poglavlju. Putevi ova dva benda su se, ruku na srce, ukrstili u jednom trenutku: Neurosis su u drugoj polovini devedesetih svirali kao predgrupa na jednoj američkoj turneji Pantere, a “krivac” za dodirne tačke dva sastava bio je frontmen Pantere Phil Anselmo koji je sa ortacima iz svoje rodne Luizijane stvorio južnjačku supergrupu Down, u kojoj su, između ostalih, svirali (i i dalje sviraju) i članovi grupa sa lokalne sludge scene (Eyehategod, recimo), dugogodišnji poznanici sa zajedničkih turneja sa grupom Neurosis. Sludge je, kao miks doom metala i hardcore punka čiji su začetnici The Melvins iz Sijetla,  samo jedno od brojnih plodnih polja dodira dva prečesto veštački suprotstavljana žanra.

Primera za žanrovske paralele ima još – thrash metal ne bi postojao da nije bilo pankerske brzine i prljavštine, grindcore i death metal su uporedo nastajali sredinom osamdesetih – jedan iz punk, drugi iz speed metal antiestablišmenta. No, nas ovom prilikom najviše zanima crust – vrsta muzike koja je po svom ideološkom usmerenju pankerski (anarhistički) nastrojena, a muzički crpi svoju snagu i iz brojnih (prljavijih) metal izvora, poput sastava Motorhead i Venom. Po svojoj ideologiji, crust se razlikuje od crossover thrasha, drugog hibridnog podpravca metala i panka čiji su predstavnici bendovi poput D. R. I. i Corrosion of Conformity, sastavi sa punk korenima koji su prelaskom u još tvrđe/brže i svirački zahtevnije muzičke vode negde usput zaturili i svoju nekadašnju ideologiju.

Za očeve crusta uobičajeno se smatra engleski sastav Amebix koji je sredinom osamdesetih objavio dve ploče za Alternative Tentacles, etiketu Jella Biafre. Zanimljivo je da su 1986. Britanci nastupali i u SFRJ, održavši koncerte u Ljubljani i Sarajevu. Moćni zvuk preko Atlantika na Istočnu obalu preneo je bend Nausea, čiji nekadašnji bubnjar Roy Mayorga danas svira sa reformisanim Amebix, koji su se prošle godine i definitivno vratili na scenu odličnom pločom Sonic Mass. Pojavom oaklandskog sastava Neurosis na sceni 1985, crust je stigao i na Zapadnu obalu, mada tragove kasnije ljubavi dva žanra možemo primetiti već na poznijim albumima grupe Black Flag.

Prve dve ploče Neurosis – Pain of Mind (1987) i The Word as Law (1990) čvrsto su ukorenjene u crust punk/crossover thrash kanon. Druga je čak objavljena za Lookout! Records, diskografski dom poznatih sastava poput Green Day, Operation Ivy i The Donnas. Prave stvari su tek čekale...

Prema sećanjima članova (a Neurosis je jedan od retkih koji u svojoj genezi nema sekciju “Bivši članovi”), ekipa je totalno dekintirana najveći deo vremena provodila zajedno u svojoj prostoriji za vežbanje (“Tamo smo imali sve što nam je potrebno”, pevač/gitarista Steve von Till), šireći svoje umetničke horizonte kako eksperimentalnim i kultnim filmovima, tako i muzički interesantnim radovima grupa Celtic Frost i Voivod, imena bez kojih nijedna istorija ekstremne avangarde ne može ni da se zamisli. Na sve to, u priču su uvedeni i kompjuteri, ne baš svakodnevna pojava davne 1992. godine, ali i LSD: “Mi smo za dve godine prešli put koji je u istoriji trajao 11 - od Chucka Berryja do Jimija Hendrixa. Postoji samo jedan način da se to obavi”, smeškao se mnogo kasnije jedan od pevača/gitarista grupe Scott Kelly.

I 20 godina kasnije Souls at Zero, treći album Neurosis, je noćna mora za svakog recenzenta. Jasno je da je reč o remek delu, slušalačkoj poslastici koja stostruko vraća uloženo vreme, u rangu Spiderland grupe Slint i Loveless, labudove pesme My Bloody Valentine. Sva tri pomenuta albuma su nezaobilazna štiva u osnovnoj “post (rock)” lektiri, no “otežavajuća” okolnost za Neurosis se ogleda u tome što je iznedrio album koji u skoro svemu ruši uobičajene konvencije i kanone tamo gde se to najmanje očekivalo. Umesto kolekcije poređanih pesama, ovde imamo posla sa spiritualnim putovanjem koje se valjano doživljava jedino u celini. Pravila su promenjena zauvek.

Ako kao merodavan kriterijum uzmemo formulaciju Metallicinog biografa Micka Walla da je “čar punka bila u singlovima, a suština metala u albumima”, Neurosis su nesumnjivo sa Souls at Zero postali metal bend, što se purističkom krilu punk publike u trenutku objavljivanja ove ploče uopšte nije svidelo. Ono što ovaj album čini istinskim unikatom je što “metal” odrednica nije jedina u ponudi, zbog čega je bend morao da sačeka nekoliko godina da bi u većoj meri izazvao interesovanje fanova ovog žanra, koji 1992. svakako nisu bili svesni šta je oaklandska grupa spremila za njih.

Žanrovska opsesija hororom zastupljena je u naslovu ("pozajmljen" od naziva poglavlja u Velikoj i tajnoj predstavi Clivea Barkera) i omotu ploče (referenca na kultni film The Wicker Man oivičena uroborosom, zmijom koja jede svoj rep, drevnim simbolom večnosti), no to je samo delić u odnosu na ono što čeka slušaoca – ubedljivi semplovi iz opskurnih TV programa o manipulaciji i dokumentarnih filmova o Navaho Indijancima,  te Ničeov citat koji izgovara serijski ubica Richard Ramirez i izvod iz poeme Walta Whitmana organski nalaze svoje mesto u letalnom koktelu metala, industriala i tribalne muzike.

Osim produkcijski produbljene upotrebe konvencionalnih instrumenata, u krajnjoj zvučnoj slici našlo se mesta i za neočekivane zvukove akustične gitare, klavira, trube, čela, flaute, violine i viole, koji se svi, uz izbalansiranu upotrebu i za današnje standarde revolucionarnih efekata, uklapaju u hipnotičku atmosferu naturalističkog crnila čija se ekspresija ljudskim sredstvima može izraziti samo vriscima sa dna duše (katartični klimaks pesme Sterile Vision je, recimo, odličan primer koji i dalje diže kosu na glavi slušaoca). Neurosis su svoje sviračko majstorstvo na ovoj ploči demonstrirali i upečatljivim građenjem tenzije kroz tada još uvek neizraubovanu tiho-glasno dinamiku, u kome pasionirano odsvirani žešći delovi svojim silovitim emotivnim nabojem stavljaju tačku na (i od ranije sumnjivu) opravdanost nadobudnih podsmeha koji kao zla kob prate metal u tobožnjem kontekstu “niže muzičke forme”.

Souls at Zero je originalno objavljen na etiketi Alternative Tentacles, a ime njenog gazde, besmrtnog vođe Dead Kennedys Jella Biafre upisano je na omotu tik do misterioznog “mix doctor” zaduženja. Kako su članovi benda mnogo godina kasnije objasnili, Biafra je u studiju preslušavao različite mikseve ove ploče i favorizovao one koji su mu više sviđali. Steve von Till kaže da su tek po odlasku na promotivnu turneju članovi benda primetili da su postali “isuviše tehnički” svirači, te je idući album, poslednji za Alternative Tentacles, Enemy of the Sun (1993) primetno tribalniji od svog prethodnika. Nakon ove ploče, Biafra i grupa su nastavili odvojenim putevima iz razloga koji nisu javno saopšteni, mada se nezvanično šuška da je gazda oterao grupu sa etikete zato što je “frizirao knjige”, što se savršeno uklapa u poljsku poslovicu “Kad ne znaš o čemu se radi, sigurno je reč o novcu”. Grupa je potom prešla na etiketu Relapse, kuću koja je primer ostvarenja američkog sna u ekstremnim muzičkim okvirima, a zatim i na sopstveni Neurot, nekadašnji i sadašnji dom brojnih interesantnih (ne nužno metal) stvaralaca. Relapse je ove godine objavio vinilno reizdanje Souls at Zero sa nešto drugačijim coverom, pošto je original, kako rekoše članovi benda, davno zagubljen na nekoj od trilion kompjuterskih disketa u vlasništvu grupe.

Tekstualno, na Souls at Zero se obrađuju dve velike teme koje se neretko stapaju u jednu – ljudsko otuđenje i katastrofalno stanje u kome se, zaslugom delovanja čoveka, priroda nalazi (“...Our cancer has grown into a stone. This water tastes like poison...”), što je po pesničkoj viziji sa ovog ostvarenja samo trenutno, jer će se “osramoćena majka Priroda” osloboditi “ljudskog đubreta”, kako se može čuti u pretposlednjoj Takeahnase, što na jeziku Irokeza znači “Priroda uzvraća udarac”. Primetni su i ideološki ostaci iz ranih dana (“...Thieves called it property”, “...Do not be ashamed of freedom”), no ono što je u potpunosti izostalo je, baš kao i u slučaju Vulgar Display of Power, naracija koja se stereotipno vezuje za heavy metal.

Za 27 godina postojanja, Neurosis je bend koji je nedvosmisleno postao sinonim za eksperimentalnu ekstremnu muziku, utemeljivač post-metala i bend koji je dokazao da se može biti dugovečan, kvalitetan i uspešan i bez reklamnih kampanja i publiciteta. Ni za jednog člana grupe se za sve ove godine nije mogao pročitati neki petparački skandal, budući da većina njih živi sa svojim porodicama u divljini, i tek se povremeno oglašavaju albumima (novo, deseto studijsko izdanje, prvo posle Given to the Rising (2007), bi trebalo da se pojavi do kraja godine), trošeći više vreme na solo izlete ili sviračke avanture sa raznoraznim muzičarima. Ako bi u američkom muzičkom undergroundu postojalo nešto nalik na spartansko Veće staraca, Neurosis bi bili doživotni članovi, kako zahvaljujući standardno visokom kvalitetu svojih albuma tako i po poštovanju koje zavređuju kod kolega i fanova. Lep primer za to može se videti u interesantnom dokumentarcu iz prošle godine Blood, Sweat + Vinyl: DIY in 21st Century, u kome je predstavljena njihova etiketa Neurot, zajedno sa izdavačkim kućama Hydra Head, čiji je vlasnik Aaron Turner, vođa upokojenog sastava Isis, najvažnijih nastavljača grupe Neurosis, i Constellation, diskografskom domu kvebečkih post-rock legendi Godspeed You! Black Emperor - sve odreda živahnim primerima da punk u svojoj izvornoj esenciji nije mrtav, osim ako ga ne vezujete za The Clash ili Sex Pistols.

 

Povezano:

• KAKO SE KALIO METAL (1) - Samo Pantera metal spasava