Samo Pantera metal spasava

“...Jer ovo je godina '92, i fala Bogu, niko nikom nije sluga”

Tapiri, Funky Life

Kada je sada već čuveni Frensis Fukujama 1989. objavio svoju tezu u eseju Kraj istorije? da će doba koje predstoji nakon pada Berlinskog zida biti oslobođeno remetilačkog faktora same ideje istorije, nije prošlo mnogo vode ispod Savskog mosta pa da na najglasnijem delu rokerske scene ova tvrdnja ne samo zazvuči kao proročanstvo, već i mnogo gore – činilo se da u novoj epohi za nju uopšte neće biti mesta. Grunge je zbrisao i hair i thrash metal, Metallica je preko Nothing Else Matters našla put u sobe svih devojčica, koje su se ionako "sekle" na Don't Cry/November Rain dekadentnu uspavanku nekada raskalašne divljači iz Guns n' Roses. Sa MTV kanala su nas bombardovali ubistvenim koktelom Georgea Michaela, Paule Abdul i Pearl Jam (uh!), Srbadiju su već kidnapovale Ceca i Dragana (ako ne i mnogo ranije, youtube snimci iz osamdesetih sa terena pružaju očigledne dokaze za takav sud).

A samo dve godine ranije, očevi i oci žanra Judas Priest, Iron Maiden i AC/DC su objavili relativno zapažene albume, ovaj poslednji se svideo čak i Džeju. SFRJ se već raspala, SSSR razdružio, Bosna se krvavo drobila, Evropa ujedinjavala, a Amerika likovala. Kada sam video kako Piksija i drugove kao poslednje klošare vraćaju sa švedskog aerodroma, drugi i poslednji put u životu sam zbog sporta pustio suzu (premijera je bila nakon i dalje neshvatljivog epiloga polufinala SP sa Sovjetima u basketu 1986.). Falilo je gitarske žestine kao melema za dušu, koji je bilo moguće donekle nabaviti u tada bujajućem death metal sazvučju, no to je brzo mutiralo u raznim, manje uzbudljivim pravcima. Drugim rečima, bilo je nužno zapušiti zjapeću rupu u srcu koju ni pet Nirvana nije moglo da popuni.

U pomoć su pritekli teksaški redneci: kičmu sastava Pantera uspravila su braća Abbott (Dimebag (na ovoj ploči potpisan kao Diamond) Darrell – gitara, Vinnie Paul - bubanj), sinovi country muzičara. Pojačana introvertnim basistom Rexom Brownom i vatrenim uvozom iz vudu Luizijane – pomahnitalom mačo slikovnicom, pevačem Philom Anselmom, koji je krajem osamdesetih na ovom mestu zamenio glam lokalca Terryja Glazea, Pantera je bila spremna za velika dela. Već je Cowboys from Hell (1990), njihov debi za major etiketu Atco (inače dom AC/DC), bio dim na radaru koji je navodio na pomisao da je grupa kadra da pripremi poseban specijalitet nakon stilske promene u muzici i imidžu grupe u pravcu tvrđeg zvuka i opuštenijeg, uličarskog oblačenja. Da je procena ispravna, uverili su se svi koji su išli te sezone po starom kontinentu da uživo vide Judas Priest a zatim i Monsters of Rock turneju na kojoj su glavne zvezde bili AC/DC i Metallica (uključujući i čuveni besplatni šou u Moskvi, za koji neki nezvanični izvori tvrde da mu je prisustvovalo čak 1.6 miliona gledalaca!). O američkoj turi sa Suicidal Tendencies i Exodus se i dan danas pričaju razne, običnim smrtnicima teško pojmljive stvari, sve odreda uobičajeni suludi rok rituali. Vinnie Paul kaže: “To je bila turneja “ubijaj ili budi ubijen”. Mi smo ubijali.” Anselmo se nadovezuje: “Bilo je ljudi koji bi došli na koncerte samo da nas posmatraju. To mi se nije sviđalo. Moralo je da se učestvuje.”

Nakon ohrabrenja reakcijama na terenu u vidu šume “đavoljih rogova” u vazduhu (inače u metalu popularisanih pod uticajem bake Ronnieja Jamesa Dia), usledio je studijski magnum opus benda - Vulgar Display of Power (1992), rađen u produkciji iskusnog vuka Terryja Datea, tek obasutog lovorikama po maestralno obavljenom poslu na ploči Badmotorfinger grupe Soundgarden. Vulgar... danas sigurno važi za jedno od najvažnijih metal ostvarenja svih vremena. Scott Ian iz grupe Anthrax ide toliko daleko da tvrdi da je ova ploča “spasla metal”. Nedavno reizdanje albuma i nova prilika za susret sa njim mu veoma daje za pravo – svet teško da pamti izdanje koje je bilo nekalkulantskije rađeno a da je imalo tržišnu prođu van standardnih žanrovskih međa. Recimo, uvodni rif iz Screamagera grupe Therapy? u dobroj meri liči na noseći deo pesme Rise - Andy u nedavnom razgovoru za Popboks tvrdi da sličnost nije namerna, on je tada slušao Helmet čiji Unsung (isto iz 1992.) takođe zvuči slično. Dok su se drugi razblažavali, Pantera je pojačavala zvuk do crvenih registara na ekvilajzeru, čak i uz neke sitne producentske čarolije (tipa upotrebe “metlica” na početku This Love ili razjarenog talk boxa u Live in a Hole) koje se prirodno ne vezuju za gitarsku žestinu. Prvi koji su dali zeleno svetlo za nova techy metalska pravila bili su Megadeth (Dimebag je zamalo postao njihov član krajem osamdesetih) na ploči Countdown to Extinction, objavljenoj sredinom iste godine.

Još od uvodnog torpedovanja u Mouth for War, i majstorske promene tri rifa u samo 30 sekundi, jasno je da ovo nije obična ploča. Dimebagov unikatno zategnuti zvuk kao parna lokomotiva predvodi vrlo podmazanu mašinu čija je slatka tajna dinamičke dualnosti prijemčivog i tehnički zahtevnog dovedena do atributa kosmičke misterije. Slično se može reći i za neosetne/organske promene tempa - osim srednjebrzinskog stompa ostavljeno je prostora i za divljanja  i za usporene mosh/doom/sludge brejkove, kasnije apsolvirane na kraju Davidiana, prvog singla grupe Machine Head. Deca su dobila novi Smoke on the Water u vidu osnovnog Walk rifa – tako efektnog a jednostavnog za sviranje. Naprednim sviračima uvaljena je koska neprekidne piromanije ubistvenih solaža. “Od kada je kao klinac video Kiss, moj brat se nije odvajao od gitare. Nosio je i u WC”, priseća se Vinnie Paul. Negovana rutina je Dimebagu pomogla da svira koncerte bez greške i u svom “prirodnom” stanju konstantno teške alkoholisanosti.

Baš kao što naslov kaže, ovaj album je Primitivno razmetanje snagom u punom smislu te reči. Nema laži a ni prevare, već sam omot je genijalan - Vinnie Paul tvrdi da je čupavi model dobijao 10 dolara po udarcu, a bilo je potrebno 30 “naboda” da bi se dobio zadovoljavajući snimak. Muzički, Pantera obistinjuje pretnju nasiljem sa naslovnice: konstantni potresi nemirnih bas papučica mrve ispoliran, gotovo apotekarski čist zvuk na nivo elementarnih čestica, pripremajući teren za vatromet udžbeničkih, benzinom posutih rifova hrskave gitare (Regular People) i nosećih neljudskih krikova autoritarnog goniča robova. I pedagoški gledano, Anselmov distorzirani korovski vrisak i širok raspon glasa ubadao je kao bušilicom karijes neuralgične tačke vremena u kome neke boljke nisu nestale sa formalnim praćenjem ideje prošlosti u istoriju, jer je i postistorijsko doba zahtevalo visoko dignut srednji prst zauvek vladajućoj malograđanštini, bar na simboličkom nivou – licemerje (Walk), gnev (Fucking Hostile), požuda (This Love), rasne tenzije (No Good (Attack the Radical)), otuđenje (Live In A Hole) i ponajviše automotivacija (Mouth For War, A New Level i Rise) su samo neke od tema koje su efektno, uz dobrodošlu dozu narodske neposrednosti i seljačkog bezobrazluka, obrađene u kratkim i jasnim stihovima pisanim na nivou slogana (You can't be something you're not ili I'll kill myself for you, I'll kill you for myself ili Right approach for the wrong).

Iako je naslov ploče originalno replika iz filma Exorcist (Phil Anselmo je opsesivni fan horor žanra), osim pominjanja demona u naslovu najslabije (dakle sasvim solidne) pesme na ploči (By Demons Be Driven), Vulgar Display of Power radikalno raskida sa uobičajenom heavy metal ikonografijom i koreografijom – na ovoj ploči nema Satanaila, đavola, zmajeva i njima sličnih scary likova ni u tragovima. Zato sam miks pesama između kojih nema pauze vodi u težak slušalački dril u kome je u jednom suludom tempu izostavljena i sama mogućnost pukog uzimanja vazduha.

Striktna naučna analiza naravno nije najpodesniji metod za dešifrovanje magičnosti ove ploče – ono što je nosi je neviđeno samopouzdanje (A New Level) benda da ostvari viziju svog beskompromisnog nauma uz prepoznatljivi južnjački groove koji odvaja unikat od bezbroj kopija. Milioni razapeti od Honolulua do Vladivostoka nisu mogli da zaborave ni promotivne spotove Panterinog gitarskog rodea kada bi ih jednom videli. Svojom neposrednošću i naglašavanjem telesnog, spotovi su estetski više vukli na hardcore radove – za pesme Sick of it All pre svih. Čak su i dve “balade” (osim This Love, druga je Hollow) u sebi sadržale kvalitet po kome je ovaj album ušao u anale – težinu i “nelagodu” koja konstantno tera na mlataranje ili čupanje kose, zavisno od afiniteta, pružajući onaj neopisivo trijumfalni osećaj tumbanja svih unutrašnjih organa i zdravu spoznaju putem bola da su i dalje svi na broju - propratni efekat svakog dobrog metal izdanja. “Hteli smo da zabezeknemo ljude”, rekao je mnogo godina kasnije Anselmo.

Reizdanje donosi jednu novu stvar (Piss), poslednju koju je Pantera snimila za ovaj album a da do sad nije objavljena. Jasno je i zbog čega, kad je budete čuli (rif upotrebljen u Use My Third Arm sa sledećeg izdanja). Banda Teksašana više nikad nije bila ubedljiva kao na Vulgaru, ali je sledeća ploča Far Beyond Driven (1994), rađena sa namerom da bend zvuči još teže, odmah po objavljivanju osvanula na čelu Billboardove liste. Terry Date se vajkao: “Tražili su da budu još teži nego na Vulgar Display of Power, a ja sam mozgao da li je tako nešto uopšte moguće”. Grunge je bio mrtav, a metal spasen.

Amerika je zagrlila Panteru kao rod rođeni (što i nije daleko od istine), a ni Evropa nije ostala ravnodušna. Vinnie Paul je u drugoj polovini devedesetih u britanskom Metal Hammeru, cerekajući se od uva do uva ispred vrata svoje velelepne vile, prepričao jednu simptomatičnu situaciju iz svog života - nakon što je napravio saobraćajni prekršaj, zaustavio ga je policajac spreman da mu napiše kaznu. U tom trenutku spazio je Panterin box set u kolima bubnjara, i pitao ga otkud mu, na šta mu je Paul rekao da svira u ovom bendu. Pošto mu se lice u uniformi poverilo da je njegov sin vatreni obožavalac grupe, Vinnie Paul je poklanjanjem box seta “za pandurovog juniora” rešio problem sa zakonom. Negde otprilike u to vreme, četvorodnevni boravak u grčkoj prestonici tokom maturske ekskurzije sam preovlađujuće proveo u Virgin megastoreu na trgu Omonija, razvijajući nerealni plan (ko je tamo bio, zna o čemu pričam) kako da sa veoma ograničenim budžetom ponesem što više muzike u majku Srbiju. Kada sam kao stoti disk u nekom zabačenom redu ugledao odlično poznati omot uz tada smešnu cenu od 12 nemačkih maraka, noge su same krenule ka kasi, a zatim i hotelu gde se uz Metaxu i Ouzo horski pevalo u društvu sada već “skockanih” tipova, sve samih fanova grupe.

Od tada, bend se do prestanka postojanja suočava sa narastajućim problemima. Anselmo je ubijao neizdrživi bol u leđima sve većim dozama heroina i tako zamalo skončao sa svojim životom nekoliko puta, plaćajući zdravljem ceh slave do koje je došao svojim eksplozivnim nastupima. Čovek, to jest ono što je ostalo od njega, je dugo bio nešto kao Goran Bare metala, ali u poslednje vreme vodi više računa o zdravlju i ponovo podseća na elokventnog tipa iz starih dana. Dimebag Darrell je kao član grupe Damageplan ubijen na isti dan kad i John Lennon, samo 24 godine kasnije i to usred koncerta u Columbusu, Ohio. Osim njega, stradalo je je još troje ljudi, kao i sam ubica,  koji je u svom krvavom piru ranio još sedam osoba.

Nathan Gale je bio Dimebagov Chapman – želeo je da istera pravdu tako što je za raspad omiljenog benda okrivio Darrella. O kolikom je rock zaluđeniku reč dovoljno je reći da je legendarni gitarista sahranjen u Kiss kovčegu (tako je tražio u testamentu, a imao je i istetoviran lik Acea Frehleya na srcu, koji mu se potpisao na tetovažu, pa je i autogram kasnije podebljavan iglom), sa sve gitarom koju je nekad svirao Eddie Van Halen. Na pogrebu se skupila metal elita, fanovi su pravili omiljeno Abbottovo piće – koktel Black Tooth Grin (mnogo Crown Royal viskija i mrvica koka kole - više zbog crne boje nego zbog ukusa), ali nije bilo Anselma, kome je izričito zabranjeno da prisustvuje sprovodu zbog brojnih ružnih reči koje je godinama u štampi izgovarao na račun svog nekadašnjeg kolege.

Grupa južnjačkih ludaka kupila je sebi kartu za metalsku večnost pločom čije je najviše standarde u heavy muzici od tada naovamo možda jedino dotakao izuzetni Demanufacture (1995) Fear Factoryja. Gitarista ovog benda i bivši porno glumac Dino Cazares priznao je da je zvuk svog instrumenta za ovaj album podešavao prema Dimebagovom prepoznatljivom tonu. Na tehničkim postavkama ova dva klasika stoji središnji temelj čitavog metala devedesetih i ranih nultih (...pa sve do dana današnjeg...), kako god ga nazivali (groove, nu, NWOAHM, o metalcoreu da ne govorimo), ali nabrajanje suvišnih imena grupa na koje su uticali bilo bi nalik stavljanju legla štenaca Džeka Rasela u istu kućicu sa gladnim dobermanima vratova uokvirenih ogrlicama sa šiljcima.