Posle albuma American Idiot iz 2004. godine, koji će uskoro dobiti oblik mjuzikla, najpopularniji američki punk rockeri su snimili još jedno konceptualno izdanje sa političkom porukom
Od kako su albumom Dookie (1994) širom otvorili vrata globalne medijske slave, Green Day predstavljaju tržišno izuzetno uspešan bend koji po globalnim punk–rock krugovima neprestano provocira diskusije o sopstvenoj pravovernosti. U tom pogledu, proteklih 15-ak godina benda podosta nalikuje zbivanjima oko statusa i poslovne sposobnosti Metallice, i to je pitanje koje podjednako obuhvata kako kvalitet muzike ovih bendova, tako i problematiku novog doba muzičke industrije.
Vrlo dobro savladanim lekcijama učitelja kakvi su bili pop i navijačka struja UK punka na čelu sa Buzzcocks ili Sham 69, pa do tzv. melodičnog punk/corea Descendents/All ili Dag Nasty, a sa deklarativnom ljubavlju za americanu 80-ih (Husker Du, Replacements), Green Day su albumom American Idiot napokon uspeli da se odmaknu od uloge boy benda.
Neprestano regrutujući novu publiku, Green Day su se sve više okretali rock nasleđu 60-ih i 70-ih, usput pokazavši svim svojim gorepomenutim učiteljima kako se prave pare.
Sve brojniju publiku nije previše zanimalo da sazna koliko je tržišni trijumf ove trojke u obrnutoj srazmeri sa doprinosom punk stilu, no uvek je dobro na vrhovima popularnosti videti bend koji otvoreno pokazuje okrenutost zlatnom dobu rocka. A pomenuti doprinos punk rock riznici – i u vreme prva dva albuma koje puritanci tretiraju kao jedini deo opusa benda koji nešto vredi –realno je neznatan.
Ipak, slaba vajda od priča o pretvaranju ikonoklastičkog muzičkog pravca kakav je punk bio u ikonofilski stadionski bubble gum za tinejdž populaciju, a što se desilo u periodu između čemernog Cobainovog grunge suicida i golemog optimizma hita kakav je bio Basket Case. Pre nego gro Green Day publike zavapi “ikono…šta?!”, treba reći da Green Day i na novom albumu nastupaju kao konceptualni rock bend, sa pesmama koje predstavljaju svojevrsni i muzički ubedljiviji nastavak kompiliranja mase uticaja i lirski otvoreno angažovanih tema započetih na American Idiot.
Bilo da spadate u stariji deo rock populacije koji Green Day otpisuje kao prvorazredne pozere, ili da sa ovim bendom tek otvarate vrata rock univerzuma, nemoguće je poreknuti izuzetno vešto uklapanje klasik rock uticaja u sočnu power pop oblandu. Green Day pri tome ne zvuče kao bend koji preterano istražuje muzičko nasleđe izvan zvaničnih top-lista najboljih albuma svih vremena (Pet Sounds, White Album, London Calling, Tommy…bla, bla, bla), ili kako frontmen reče: “This album is more... religious and is influenced by Bob Dylan, Bruce Springsteen, and The Beatles”.
Rock operu 21st Century Breakdown otvara jednominutna Song Of The Century, zvučno obrađena kao da se Billie Joe Armstrong javlja sa radio-talasa iz doba pre Drugog svetskog rata. U ovom kratkom a capella uvodu album počinje kao još jedna antiratna opera, čija razrada sledi u narednih 17 pesama. Razlika u odnosu na prethodnika sastoji se u tome što je ovde, kako to i omot sugeriše, ljubavni odnos u centru pažnje, i kroz njega se prelamaju Armstrongovi stihovi o novom dobu naše civilizacije.
Čin prvi (Heroji i prevaranti) otvara naslovna numera koja u pet minuta sažima redom uticaje stadionskog rocka, potom raspevanog engleskog punka, sa glam rock finalom. Sama struktura pesme u kojoj se stilovi kreću unazad od njihovog pojavljivanja u istoriji (s kraja na početak 70-ih) ilustruje da se Green Day do kraja otvorio za uticaje i pre 1977, i to još sigurnije nego na American Idiot, a bez sumnje mnogo efikasnije nego u srednjoj fazi benda posle albuma Dookie.
Ova pesma, jasno, nema prog rock strukturu kao Bohemian Rapsody ili Aqualung, ali je miljama daleko od neubedljivog bežanja iz uloge pop punk dečačkog benda u periodu 1994 – 2004. Omaž glam rocku a la All The Young Dudes (Mott the Hoople) na kraju pesme ovu ploču preporučuje kao audio-štivo u kojem se, pored uživanja u vrhunskim produkcionim dometima današnjice koje potpisuje iskusni tim stručnjaka na čelu sa Butch Vigom, zabava može pronaći i u prepoznavanju uzora.
Elementi sa početka potom su pravilno raspoređeni i u drugim pesmama prvog čina: red stadionske pop punk grmljavine, pa predah uz baladu, neretko i jedno i drugo u istoj pesmi. Prvi singl Know Your Enemy je idealan za hit status u heavy rotaciji VH1/MTV konfekcije: šablonski rif, pumpajući ritam i osećanje da ova pesma govori nešto važno.
Talenat Billie Joe Armstronga za melodije koje pecaju iz prve je u punom sjaju: ne mareći da li će zvučati poznato ili ofucano Billy grabi očekivana melodijska rešenja kao mačka komad slanine, i to radi svim srcem. Viva la Gloria je za to najubedljiviji primer prve trećine ploče. Sa melodijskim power pop vatrometom, međutim, koncept albuma već ovde lagano nestaje i topi se nadalje u elokventnim tekstovima o slavi, hrišćanstvu, eulogiji, lobotomiji, ispevanim sa clashovskim ubeđenjima u srcu. Samo što Green Day nisu The Clash.
U skladu sa muzikom, dakle, i lirski plan albuma deluje kao da govori nešto veoma važno i revolucionarno osvešćujuće. I to bi, pored sve pretencioznosti koju donosi ovakav pristup, bilo u redu, da nije kao da ugođaja: teško je zamisliti da ova muzika može otvoriti oči i uši bilo kome starijem od 20 godina. Novčanici su, razume se, nešto drugo.
Nežni ljubavni štrih završne balade prvog čina donosi dobrodošao predah od stadionskih predavanja o slavi, smrti, ratu i miru, sa atmosferom koja čini da ova pesma deluje kao neki neobjavljeni komad sa poslednjeg Lennonog solo albuma.
Sledeća dva čina nastavljaju u istom maniru kao i prvi: drugi (Šarlatani i sveci) počinje opisom bezbožništva savremene Amerike kroz himničnu East Jesus Nowhere, sledi spoj pop punka sa jeftinom surf pozlatom u Peacemakers, spuštanje lopte u Brian Wilsonovskoj Last Of The American Girls i tako redom do još jedne polubalade Restless Heart Syndrome, sa harmonijama koje, u skladu sa krajem prvog čina pod uticajem Lennona, ovog puta zvuče McCartney/Harrisonovski.
Sa trećim činom (Konjske kopite i ručne granate) beskrajno ponavljanje opštih mesta stvara monotoniju koju nesmanjen intenzitet vokalnih harmonija i frenetičan ritam podižu na nivo teško izdržljive iritantnosti, i tu ni još jedan omaž pesmi All The Young Dudes u 21 Guns ne pomaže mnogo. Nakon nje još jednom sledi melodija koja otvara CD, sa tekstom izmenjenim tako da zaključi sva prethodna političko-religiozno-sociološko-lirska razmatranja, što se nemilosrdno nastavlja kroz završne Mass Hysteria i See the Light.
Ukratko, sa nesporno ogromnim radom uloženim u njega, 21st Century Breakdown ima dovoljno potencijala za još jednu pobedu benda na šou-biz pijaci i, kao i do sada, premalo vrlina koje bi Green Day učinile bendom velikim kao uzori na koje se oslanjaju.
A antiglobalizam, antiamerikanizam, antiimperijalizam i ostale vidove sterilnog buntovničkog pomodarstva slobodno potražite negde drugde.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari