Nema tih superlativa koji bi bili preterani u opisivanju koncertne prakse ovog prvoklasnog svirača – muzičke razglednice Mikija Ristića podjednako su ubedljive i kad stižu sa švapskih motorik adresa i sa suncem okupane Jamajke
Mesto: Knežev arsenal, Kragujevac
Vreme: Subota, 16. jun 2012.
Najtopliji od svih festivalskih dana u Kragujevcu otpočeo je dok je Sunce još izazivalo oči koncertom crnogorskog Autogenog treninga. Ova trojka iz nekada najmanje jugoslovenske republike privukla je ubedljivo najmanje posetilaca u sva tri dana programa na Glavnoj bini, i time oborila neslavni rekord Pips, Chips & Videoclips, postavljen prekjuče. Razumljivo, jer bend dolazi iz male sredine, i čak i upućeniji su uglavnom samo čuli za ime ovog benda. Šteta, jer je ovo bio jedan od najuzbudljivijih nastupa. Mala festivalska tradicija da otvarajući koncert tehnički bude na visokom nivou nije ni ovog puta izneverena, zvuk je usled manjka prisutnih bio odličan. Crnogorci svoju varijantu 90's rocka sviraju muški i bez pardona. Posebna specijalnost su im k'o tri dana star 'leba tvrdi, usporeni brejkovi koji muzičku kompoziciju gone u još grđe, metal vode što omogućava paralelu sa Therapy?, samo u ex-yu rock kontekstu. Još mrva istočnjačkih ukrasa na gitari tvori celinu koja najpribližnije zvuči kao konkretniji Block Out, sa sve svedenim i introspektivnim tekstovima. U svom tom riljanju i agoniji, našlo se mesta i za blic obradu evergrina Zvižduk u osam, a Autogeni trening je svojim efektnim nastupom spustio zavesu na Glavnoj bini što se tiče žešće gitarske muzike.
Zemlja gruva još od svog osnivanja vodi poteru za savršenim pop pesmama. Uronjen u melanž pitkog tamnoputog zvuka tako da im iz njega samo bledolike pete vire, beogradski deseterac na papiru ima adute u dobroj duvačkoj i ritam sekciji, te good cop/bad cop paru izuzetno dojmljivih pevačica koji čine šašavo-luckasta Zoe Kidah, sa kojom bi sigurno bila nirvana otići u kupovinu odeće, i daleka i tajanstvena Constructa, sinoć prisutna u decentnom vilinskom izdanju. U živom susretu sa bendom, postaje jasnije ono što je već nagovešteno medijski solidno ispraćenim singlovima, a može se sažeti u “nemaš hita!” dijagnozi velikog hitmejkera Milića Vukašinovića u pogledu opusa Jelene Karleuše, izrečene u Maksoviziji tik nakon NATO agresije (a vreme je potvrdilo ovaj sud novog stanovnika Karaburme). Tome doprinose ne baš sjajni tekstovi grupe (“...Ljubav nije logika, i u tome je razlika, i zato te ostavljam bez razlogaaa”, da citiramo školski stih koji najupečatljivije kasapi uši), a i sam sastav kao da je negde svestan svega izrečenog čim poseže za obradama Dina Dvornika (Afrika, Zašto praviš slona od mene), legende koja je već pune dve decenije s masnim razlogom idol svim beogradskim pop pokušajima, od Funky House Benda naovamo. Vrcavi Splićanin imao je u sebi unikatnu žicu da zvuči prirodno opasno i pesmama vodi slušaoca u avanturu, što je kvalitet koji za sad fali Zemlji gruva, no i sa onim što trenutno ima u ponudi bend je lepo dočekan u Kragujevcu, posebno kod mlađeg segmenta festivalske publike.
Pojavom Darka Rundeka na sceni, antologijskih pesama nije nedostajalo. Jedan od najvećih autora savremene muzike na ovim prostorima dočekan je ovacijama, uz prateće horsko pevanje yu i ex-yu klasika. Bilo je veliko pitanje kako će svedeni, ogoljeni Cargo Trio zvučati u festivalskim uslovima. Kad su od Rundeka i njegove male družine potekle
Uzalud pitaš i
Bi mogo da mogu, nedoumica više nije bilo – dobre pesme zvuče podjednako dobro u različitim izvođenjima. Vrhunac ovog koncerta dodirnut je nestvarnom obradom EKV klasika
Kao da je bilo nekad, koja je zvučala moćno i onima poput autora ovog teksta, intimno nevezanim za opus tragično skončale beogradske grupe. Nekadašnji frontmen grupe Haustor očigledno je opušten i u akustičarskim vodama protkanih Isabelinim avangardnim tretmanom violine i Ducinim multiinstrumentalnim uplivima, mada je drugi deo nastupa bio manje interesantan kada je deficit muzičkih oruđa u ponudi trija počeo da dolazi do izražaja. Uz internet spoznaju šokantnih dešavanja na Evropskom prvenstvu u fudbalu, provejavala su i nadanja da bi u godinama pred nama na ovom festivalu bilo prelepo videti verovatno najznačajniji zagrebački sastav svih vremena u koncertnoj akciji. I Kragujevac je po ko zna koji put potvrdio da Srbija do neverice obožava Rundeka ili, da citiramo Peru Janjatovića “Čovek koga vole žene će uvek prodavati puno karata”.
Možda i svih pet hiljada duša zadesilo se na muzičkoj seansi grupe Darkwood Dub, koji je sve prisutne naumio da počasti uobičajenim zvučnim transom. I treći dan zaredom se zvuk sa Glavne bine namestio kao nepremostiva prepreka vrhunskom ugođaju – Bratušin bubanj se čuo preglasno, prehlađeni Vuča je bio tih, Bambiju se gitara non stop isključivala, a sve ove teškoće potcrtavane su uredno prisutnom mikrofonijom i onim strašno neprijatnim “gromovima” s bine. U svoj toj kakofoniji zvukova izdvajala se kičma benda – Mikijev bas. Nema tih superlativa koji bi bili preterani u opisivanju koncertne prakse ovog prvoklasnog svirača – njegove muzičke razglednice podjednako su ubedljive i kad stižu sa švapskih motorik adresa i sa suncem okupane Jamajke. Pojačan nenametljivim doprinosom Vasila Hadžimanova na klavijaturama, Miki je i hipnotički i tribalno vodio bend kroz bogat katalog u kome je između ostalog bilo mesta i za stare (Ptice, Treći Vavilon, Kolotečina) i za proverene (Zapremina tela) favorite. Darkwood Dub je verovatno jedini srpski bend koji sebi može da dozvoli luksuz da iz plejliste potpuno izostavi neke poznate pesme (Danguba i Usamljeni hašišar prvi padaju na pamet), ali i to je jedan od pokazatelja veličine ove grupe – ona je uvek radila ono što želi, onako kako želi, tvrdoglavo istrajavajući na viziji koja duže od dve decenije priča priču o dugovečnosti.
Muzička selekcija Marka Nastića pružila je zvučnu kulisu za svođenje ovogodišnjih festivalskih računa. Prvo ćemo o manama – zvuk na Glavnoj bini je u najbolju ruku bio neujednačen, a realno govoreći mahom loš. S druge strane, osim Garden bine, koja se pokazala kao pun pogodak, ono što je na koncertima po Beogradu i Novom Sadu veoma redak prizor – mnogo zainteresovane omladine, na Arsenalu je bilo osvežavajuće pravilo, uz generalno solidnu posetu (ukupno tokom celog festivala oko 15.000 ljudi). Najzad, Kragujevac je odlično odabrano mesto za održavanje ovog tipa manifestacija – grad nije mali i geografski položaj mu je povoljan. Naum je dobar, realizacija može još da se poboljša. Doviđenja do iduće godine.
Marko Nikolić
MTV bina
Da li je u pitanju skromniji kvalitet ponude na Glavnoj bini ili nešto drugo, tek Garden bina, čiji je program poslednje festivalske večeri selektovala srpska ispostava MTV-ja, zabeležila je sinoć najveću posećenost. Program je otvorio bend ŽeneKese entuzijastičnom svirkom pred par desetina znatiželjnika. Momci su se toliko zaneli na bini da nisu ni primetili da im je termin iscureo sve dok ih iz organizacije nisu obavestili da je vreme za kraj seta. Usledili su Tea Break, melodični hard core/punk sastav iz Beograda koji se kruto drže žanrovskih smernica, ali svoj posao odrađuju pošteno, što je bilo sasvim dovoljno za zadovoljstvo stotinak fanova. Kao omaž jednom od headlinera festivala, Tea Break su odsvirali i obradu Therapy? sa svog albuma prvenca i zanimljivo je bilo čuto kako glavni rif Screamager u njihovom izvođenju prerasta u napadnu HC melodiju.
Na scenu se potom popeo osiječki reper Kandžija sa bendom koji naginje čvršćem crossover zvuku i deluje dosta kompaktnije od Marčelovih Filtera koje smo čuli prethodnog dana. Iz konstantnog priliva ljudi tokom Kandžijinog nastupa dalo se zaključiti da su dvojica MC-eva i jaka ritam sekcija u festivalskim uslovima nekima bili privlačniji od Rundeka. Kandžija nas je za kraj podsetio da je Jelena i dalje ružna i da je kriza na ovim prostorima uobičajeno stanje, a onda su na scenu stupili Trash Candy, simpatični gosti iz Slovenije. Frontmenka ovog punk pop sastava delovala je stidljivo, ali zato je basista bio više nego raspoložen da zabavi publiku neposrednom komunikacijom i izjavama poput: „Pukla je struna, ‘ajde jedan aplauz“.
Garden program su zatvorili MaraQYa, koji su napravili letnju žurku i za mnoge postali najprijatnije iznenađenje festivala. Bina je bila tesna da primi desetak muzičara koji su svojom soul-funk-R&B-hip-hop svirkom razmrdali najbrojniju publiku u bašti posle jučerašnjeg nastupa Goribora. MC podršku pružili su Struka i Lou Benny, a pri kraju je i Kandžija izašao na freestyle. Crnačka soul tradicija u srpskom izvođenju traži malo vremena za navikavanje, pogotovo grubo posrbljene fraze karakteristične za engleski jezik koje isprva deluju rogobatno, ali frontmen Marko Stojanović Louis svojom spontanošću veoma brzo pridobija publiku i umešno je vodi kroz savršen party set. Bend je idealan za klupske svirke i omanje letnje festivalske bine, poput ove na Arsenal festu, pa ko god ima priliku, treba bez premišljanja da ode da ih vidi.
Aleksandar Radovanović
Komentari
-
Tamara (gost)
| 17.06.2012. 23.38.32
Da li autor ima neki problem vezan za Pipse? Jedno je biti pristrasan, sasvim drugo - zlurad. Stoga, gde treba da potpišem da više nikada neću pročitati nijedan tekst Marka Nikolića?
-
svasta (gost)
| 18.06.2012. 00.45.32
Mozda u svom dnevniku.
-
Tamara (gost)
| 18.06.2012. 03.27.46
Svoj dnevnik nemam, ali ću u tvom rado potpisati.
-
Autor @ Tamara (gost)
| 18.06.2012. 07.55.47
Ne, nemam nikakav problem sa P,C & V. Naprotiv, mislim da je reč o poštenom bendu. Čitanje tekstova je dobrovoljno, samo ne znam čemu tako teške reči tj. otkud olaki zaključci da sam pristrasan i zlurad.
Srdačno,
m. n.
-
@tamara (gost)
| 18.06.2012. 15.17.48
pa sta onda pitas gde da potpises kad znas?
-
Zoki (gost)
| 18.06.2012. 15.31.09
Tamara, u ime čitalaca Popboksa te molim da ne potpišeš....
-
@autor i tamara by Vlada P. from KG (gost)
| 18.06.2012. 20.39.59
svedoci smo da na raznim festivalima, zahvaljujuci raznoraznim okolnostima, ukljucujuci nepoznavanje onoga sto band predstavlja, preklapanja u satnici, povrsnosti publike kao takve, nepostovanja satnice od strane publike "stradaju" mnogi sjajni sastavi. tako i na Arsenalu LUR ne bi gedao niko, tj. gledalo bi ih jako malo ljudi, da nisu lokalna atrakcija; kao sto je i na Autogenom treningu bilo upadljivo malo posetilaca zbog toga sto je publika nenaviknuta na postovanje satnice. PC&VC su na ovom festivalu bili "zrtve" svih gore pobrojanih okolnosti, ali su i pored toga imali dobar nastup. hocu da "apostrofiram" da ljudi ni ne mogu znati da li im se nesto svidja dok to ne cuju i ne vide pa je zato nastup Zagrepcana opravdan. recimo prosle godine je na Dubioznom kolektivu bilo duplo manje ljudi nego ove jer su se ocigledno ljudi obavestili da je proslogodisnji nastup bio dobar. a sto se tice toga sta se kome svidja, Tamara slobodno teraj svoju pricu, kao sto bi i Marko trebalo da pise ne obaziruci se na to sta se tebi svidja, kao i da, sto mi se cini po prethodno procitanom da dobro radi, pokusa da pohvali ono sto smatra da je dobro i pokudi ono sto evidentno nije. samo napred i dajte nam povoda da reagujemo i da imamo sta da citamo :)))))))))))))
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.