Šarenilo u Šumadiji

Mesto: Knežev arsenal, Kragujevac
Vreme: Petak, 15. jun 2012.

Uvertira za središnji dan festivala odigrala se u obližnjem kragujevačkom Domu omladine gde je upriličena tribina/javna debata o festivalima kao sredstvu objedinjavanja nekadašnjeg zajedničkog kulturnog prostora na području blagopočivše SFRJ (zvanični naziv tribine: Ex Yu Rock Again – značaj regionalnih muzičkih festivala u objedinjavanju nekadašnjeg zajedničkog kulturnog prostora). Domaćin je bio Vlada, kragujevačkoj TV publici poznat i kao Steve Blame, a svoja mišljenja na ovu temu dali su hrvatski bloger Mirsad Mujkanović Hadžo, Pera Janjatović, Peđa Novković, urednik emisije Gruvanje TV Vojvodine i Aleksandar Pavlić, urednik Popboksa. Učesnici na tribini su ponudili različite uglove gledanja na problematiku regionalne scene, ukazavši i na probleme čestog ponavljanja istih imena po festivalima, nedovoljnu podršku novijim bendovima i potrebu čvršćeg profesionalnog povezivanja.

Druga trećina gruvajuće muzičke manifestacije u Kneževom arsenalu bila je bolje posećena nego preksinoć, festivalu je sinoć prisustvovalo oko 6.000 ljudi. 

Nekoliko stotina vernih fanova dočekalo je Marčela i Filtere na otvaranju programa na Glavnoj bini. Ekipa paraćinskog repera broji deset članova i tokom njihovog srčanog nastupa primetna je želja i entuzijazam da se svirkom pokrije što više žanrova kojima bi se obogatio bazični hip hop izraz. Kao i nakon nedavnog gostovanja Dječaka u Beogradu, primećeno je da, iz nekog nepoznatog razloga prečesto divinizovana, kombinacija žive svirke i repovanja kao svoj krajnji proizvod pomera čitavu priču ka čistijem pop izrazu – u kome se Marčelo i najbolje snalazi (Mamica, Otkucaji, Pozerište), dok tvrđi crossover momenti zvuče nategnuto i neinspirativno. Takav pristup materiji više leži Zoranu Stefanovu Iskazu, specijalnom gostu Marčela na ovom nastupu, u šta je publika u Kragujevcu mogla da se uveri – šteta je što Pančevac nema pamtljivije pesme kojima bi skrenuo pažnju na svoj eksplozivni potencijal, no podžanr u kome se najbolje snalazi već duže vreme i nije baš bašta svežih ideja (još od ploče Do We Speak A Dead Language? (1996) grupe downset.). I posle ove svirke, i dalje ostaje nerazjašnjeno da li je tehnički zahtevno repovanje Marčelovo puko sredstvo za demonstraciju oštroumnosti (prečesto i usiljenog pametovanja) ili bi reper svojim igrama reči želeo i da zabavi publiku, tek ni jednog ni drugog elementa u autorovom repertoaru nema u porcijama koje bi zadovoljile apetit jednog od potpisnika ovih redova.

Marčelo bar ima na svojoj strani publiku koja ga uzima za ozbiljno, sudeći po fotografisanju fanova sa članovima njegove klike, što se nikako ne može reći za Pips, Chips & Videoclips. Drugi predstavnici zagrebačkog roka na šumadijskom festivalu privukli su smešno malo publike, čega je i sam pevač grupe Ripper bio svestan kad je u retkom obraćanju između pesama ustanovio: “Vi nemate pojma ko smo mi, i zato neću puno srat'”. Hrvati su junački izdržali vatreno krštenje u Šumadiji odsviravši krajnje profesionalan koncert, a pitanje za organizatore koje ostaje da lebdi u vazduhu nakon ovog iskustva je zašto se na festival koji teži da bude popularan pozivaju bendovi koji očigledno malo koga zanimaju. Istovremeni nastup Goribora na Popboks Garden bini bio je odlično posećen...

Srećom, najtvrdokorniji i najtvrdoglaviji sin beogradskog novog talasa, Koja, sa trećom inkarnacijomDiscipline Kičme vraća publiku pred Glavnu binu. Treća sreća, vulkanska energija srpske rok institucije i dalje kulja nesmanjenim intenzitetom. Ima neke fine ironije sudbine u činjenici da bend čiji se debi zvao Sviđa mi se da ti ne bude prijatno sada istupa sa pesmom Prestani da mrziš, no tokom tipičnog paljenja Šumadije na glasnoj vatri nema više sumnje da Koja u letalnoj kombinaciji sa Manjom i Bucom i dalje neguje izvorni duh Discipline, prisutan i u novim pesmama – Društvena mreža, Neko mora to da spreči i Čovek koji ne nosi sat ispisane su identičnim rukopisom kao Nemoj, u čije su izvođenje umetnuti delovi Javnog veselja. Ah, kakva sreća i Da li ti znaš za neki drugi ritam? podsećaju na Kojinu veštinu da sa vrlo malo reči iskaže neke neprolazne istine, kontakt između publike i benda je prirodan i razvija se na obostrano poverenje, što bend dodatno razvija instrumentalnim pasažima koji ponekad vuku na drone, a katkad svojom silinom odlutaju čak i u sludge zvuk. Sa samo dva glasa, četiri žice u prstima i setom bubnjeva, Disciplina kičme uživo puni baterije života do daske.

Kao što je i bilo očekivano, nastup Stereo MC's je pobudio najviše interesovanja. Da li zbog vrlo uverljivog nastupa Discipline ili iz tehničkih razloga, nastup britanskih ambasadora stila na početku zvuči veoma tiho. Bilo je potrebno da prođe nekoliko novijih pesama da bi se i publika i bend aklimatizovali na situaciju, pa je već sa Connected, koji bi bilo koji drugi bend ostavio za sam kraj, atmosfera dostigla željenu temperaturu – hiljade ruku se oslobodilo ka vazduhu i žurka je mogla da počne. Rob B je sjajan frontmen koji uspeva da svojom harizmom animira masu penjući se na zvučnike, i ne samo da peva već i onako usput odsvira nešto na Moogu i na gitari. Ritam sekcija je precizna kao najsofisticiranija tehnološka novotarija, dve tamnopute pevačice raspomamljeno đuskaju u ritmu, a The Head, sakriven poput kralja na pultu iza nekoliko Apple laptopova reprodukuje nestvarno ubedljive matrice, u jednakoj meri i tvrde i prijemčive. Nižu se hitovi: Step It Up, Deep Down and Dirty, Creation, Running... Možda ovo i nije bilo najbolje koncertno izdanje Britanaca u Srbiji, ali je sasvim dovoljno uverljivo da davno otkrivena fatalna ljubav između benda i ove zemlje ne dođe u pitanje ni pod tačkom razno.

Masa se ne razilazi ni u terminu za koji je planiran Dubioza kolektiv. Bosanska ekipa, obučena u dresove čije boje najviše liče na Fenerbahčeove i rezervnu garnituru Arsenala (hehe), zna kako da odigra za publiku, pripremivši muzičku taktiku koja bi se žanrovski mogla definisati kao melos-ska, a tekstualno potpada pod “angažovanu” eksploataciju tranzicije sa glavnim junacima u krizi, mitu i korupciji, nalik na njihove beogradske parnjake – grupe S. A. R. S. ili (u nešto manjoj meri) Beogradski sindikat. Vesele, brze melodije i gorko-šaljivi tekstovi primoravaju noge da teraju svoju nemirnu politiku i kada glava prepoznaje cirkuzantske preteče koje još od vel'kog baba Brege sežu do Kustinog nepušačkog orkestra (a i Gogol Bordello) – sve odreda bombastične zvučne slike koje se k'o prstom u oko uklapaju u zapadne predstave o romantičnom, raspojasanom Balkanu širokog srca i bezobalne duše, dakako sterilisanog od svoje “zlokobne” srži. Kragujevačka publika raširenih ruku grabi ponuđeno, Dubioza zna da napravi pravu festivalsku atmosferu svojim manje-više identičnim pesmicama, sve je “za desetku” kako je to definisala jedna mlada posetiteljka kojoj je obećano da će biti citirana. U muzici Zeničana, kako to već obično biva, istreniranom uhu neće promaći konfekcijska markica i standardizovan biznis plan da se iz svih oruđa udara u nesvesno. U tom bosanskom loncu iz kog se preliva mešano meso ima mesta i za hip hop, i za rok, i za rege (prvi izbor i Riblje čorbe još od Amsterdama i 1980. i neke), i za sevdah i za Halida Bešlića, koji svaki za sebe zaslužuju poštovanje, samo su, jebemumater, nekako otužni kad su đuture servirani. A učitelj Koja je samo par sati ranije podučavao da Neukusu treba reći ne. Mnogi ga nisu čuli.

Marko Nikolić

Popboks bina

Ako je prvog dana mogla biti u pitanju slučajnost, sada se to već teško može tako shvatiti, jer Garden bina, za koju je program sinoć selektovao Popboks, drugi dan zaredom ima upadljivo bolji zvuk od Glavne. Za razliku od ogoljenog prostora ispred velike bine, mala bina ušuškana je u prijatnom ambijentu Zastavine bašte, a znalački izbalansiran zvuk bitno je doprineo kvalitetu izvedbe svih bendova.

Program je otpočeo bend koji se za svoje mesto izborio glasovima čitalaca Popboksa. U pitanju su Kuriri iz Pirota, koji se iz mase alternativnih bendova izdvajaju pevačevom karakterističnom bojom glasa i klavijaturama koje unose svežinu u njihov zvuk. Energičnom svirkom i pevačevom pozitivnom energijom, bend je uspeo da privuče pažnju par desetina prisutnih, iako je bilo očigledno da se većina njih skupila u iščekivanju najzvučnijeg imena na maloj bini.

Goribor su krenuli nešto pre predviđenog termina i u roku od nekoliko minuta priredili uživanje u retkom prizoru pune Zastavine bašte. Nekoliko stotina okupljenih i sjajan bend koji ih je okupio podsetili su nas na to koliko je Zastavina bašta izvanredan koncertni prostor i do koje mere je zapostavljen, iako stvoren za letnje svirke.

Tokom svog jednočasovnog nastupa, četvorka iz Bora je prošarala materijalom sa svoja dva albuma, čineći očekivane i, srećom, neke manje očekivane izbore u kreiranju setliste. Obgrlivši stalak za mikrofon, St. u svojoj karakterističnoj pozi upija svu pažnju publike i usisava je u svoju poetsku viziju praćenu nenematljivom instrumentalnom pozadinom. Čim bi se vokalni deo pesme završio, St. bi se povukao sa bine i prepustio primat gitaristima i bubnjaru. Instrumentalni deo Goribora u live postavci svakako više dolazi do izražaja i zvuči dosta dinamičnije nego na albumima, iako bi se mogao uputiti prigovor na račun nedostatka stalnog prisustva živog basa, koji bi doprineo punoći zvuka. U živom iskustvu Goribora takođe postaje jasnije zašto u opisu benda bluz figurira kao glavna žanrovska odrednica. Bluz nije oličen samo u St.-ovim tekstovima, već i u dugim gitarskim deonicama koje, suptilne i prigušene na albumima, uživo zrače sirovošću i isijavaju nepatvorenu energiju.

Foto: Aleksandar Radovanović

Hipnotišuća atmosfera koju su Goribor izgradili na čudan način upotpunjena je vašarskom dimenzijom koja je izazivala smeh među mnogima, jer se prosto nije dala ignorisati. Tek na par metara od bine, majstor je raspalio roštilj, i kako je bend sa bine slao omamljujuće vibracije, tako se među publikom širio i neodoljiv miris pljeskavica koji bi i mrtve iz groba digao. Bio je to jedinstven festivalski ugođaj koji se, verujemo, neće ponoviti na sledećoj kragujevačkoj svirci Goribora. Svakako, nadamo da će ta svirka uslediti uskoro i da će bend na njoj imati priliku da temeljnije pokrije svoj repertoar.

Iako su se Stray Dogg očito već izborili za svoju publiku, njihov nastup na Arsenal festu bio je stegnut i sramežljiv. Mlađani muzičari svoj svedeni izraz amerikane dinamizuju pratećim vokalima i divnim violinskim deonicama, mada im nisu strani ni trenuci uspavanosti u kojima deluju kao da im se funkcija svodi na instrumentalnu pratnju pevaču. No, momak svakako ima ozbiljan kantautorski potencijal i biće zanimljivo čuti u kakvog će se muzičara razviti.

Usledio je bend iz Gornjeg Milanovca, Plišani mališan, koji su publici ponudili svoje viđenje alternativnog roka obeleženo ritam sekcijom za svaku pohvalu i opravdali zvanje pobednika banjalučkog Demofesta. Program su zatvorili izvanredni Temple of the Smoke, zbunjujuće eklektičan instrumentalni bend koji vrši fuziju psihodelije, stoner rocka, punokrvne metalčine, elektronike i još koječega. Ishod takve žanrovske razigranosti je uvrnuti, kolosalni konglomerat stilova i najslasnija audio papazjanija koja se može čuti na ovim prostorima, a koju je par desetina prisutnih znalo da ceni. Bend je izveden na bis, u kom je odsvirana masivna sludge krljačina indikativnog naslova South of Heaven, kao najbolja tačka koja se mogla staviti na drugi dan Arsenal festa.