Rokaj je možda izostao, ali rokanje nipošto nije. Umesto prethodno najavljenog Rokaj Festa, publika u Zagrebu imala je priliku da vidi tri sjajna metal benda i, kroz njihove nastupe, reviju trojice fantastičnih bubnjara
Mesto: Dvorište Jedinstva, Zagreb
Vreme: Petak, 8. jun 2012.
Iako je za pristupačnu cenu karte nudio niz zanimljivih bendova, Rokaj Fest je naposletku otkazan. Karte su, izgleda, mahom kupovali poklonici tvrđeg zvuka, tako da su se organizatori, na sreću, opredelili da festival preinače u headline nastup metal veterana Slayer, uz Mastodon i Gojiru kao dva benda u kreativnom zamajcu i podršku kakva se samo poželeti može.
Dvorište Jedinstva pokazalo se kao idealan prostor da ugosti oko 2500 fanova tri benda. Prostor je posetiocima omogućio sasvim dovoljno mesta za cirkulisanje, a okolno zelenilo makar malo je letnju jaru činilo podnošljivijom. Kapije su se otvorile već oko 17:30. Većina ljudi je spas od sparine potražila u pivu, ali već u 18:30, tačno po predviđenom protokolu, bilo je vreme da se pažnja preusmeri na binu.
Gojira izlaze na scenu nepretenciozno, naviknuti na umerenu reakciju publike koja iščekuje veće bendove. No, veoma brzo postaje jasno da popriličan broj ljudi čeka upravo njih. Bend kreće starijim favoritima
Space Time i
Clone, i već posle druge pesme, publikom se zaorilo gromoglasno skandiranje Go-ji-ra. Ovakav doček vidno je iznenadio bend i dao im vetar u leđa da ulože više energije u ionako jako energičan nastup. Bend se razleteo po bini i potvrdio ono što se
u Beogradu dalo pretpostaviti, a to je da su, uz pristojnu podršku publike, Gojira u stanju da prirede izvanredno koncertno iskustvo. Za razliku od Beograda, gde su fanovi Gojire bili raštrkani u neznatnim grupicama širom Ušća, na manjem prostoru su se svi našli ispred bine i nosili bend kroz čitav koncert. Dodatna razlika u odnosu na Beograd jeste to što je Gojiri pruženo dovoljno vremena da se razmašu, što je, uz odličan razglas, garantovalo nastup kojim je bend u Hrvatskoj pridobio dosta novih fanova.
Backbone je pri početku odjeknula kao prava bomba, tako da se publika primirila tek tokom mirnijeg uvoda odlično prihvaćene
Flying Whales.
Drugi gitarista uglavnom je nenametljiv, dok scenom vladaju Joe Duplantier i energični basista, kome kratka kosa ne smeta da bez konkurencije bude najentuzijastičniji headbagner među bendovima koji su nastupili. No, motor benda je ipak Mario Duplantier, i sve i da ostala trojica muzičara sviraju svoje deonice sedeći, Gojira bi na bubnjarevim leđima i dalje važila za koncertnu atrakciju. Već na početku koncerta, Super Mario s lakoćom demonstrira zašto okupira vrh svakojakih bubnjarskih top-lista. Sve pršti od snage njegovih udaraca i kreativnih ritmova, a blast-beatovi i konstantna double-bass extravaganza raspametili su prisutne. Dečka je, zaista, milina gledati na delu.
Zvuči smešno, ali Mario ipak ima šta da nauči od Larsa Ulricha. Dakako, to nema veze s bubnjevima, već sa scenskim nastupom. Poput brbljivog Danca, Mario voli da izađe pred publiku, ali kad se već lati mikrofona, red bi bio i da kaže nešto smisleno. Slično bi se moglo reći i za njegovog starijeg brata, koji, kao frontmen, ipak ima daleko veću odgovornost da najavama pesama raspali publiku. U jednom od brojnih nezgrapnih trenutaka između pesama, čuli smo nekoliko puta i reč Zagreb u francuskom izvođenju, na negodovanje nekolicine i odobravanje mnogih. U drugom zabavnom momentu, dok se Joe mučio da nađe reči da najavi Oroborous, Mario ga je samo odgurnuo od mikrofona i u Jason Newsted stilu naveo publiku da skandira Ej! Ej! Ej!
Iako bi Joe Duplantier morao da osmisli scenske fraze po kojima bi bio prepoznatljiv, muzika benda govori više od bilo kojih reči. Ubitačan sat svirke zasigurno je učionio Gojiru neočekivanim utiskom dana u očima ne malog broja fanova. Pred kraj su odsvirali naslovnu pesmu s predstojećeg albuma, i, ako je sudeći po njoj i nedavno objavljenoj Liquid Fire, L’Enfant Sauvage lako može biti album koji će Gojiru pogurati ka statusu na metal sceni kakav trenutno uživa Mastodon.
Set lista: Space Time, Clone, Backbone, Remembrance, Flying Whales, The Heaviest Matter of the Universe, Tron, Wisdom Comes, Oroborus, Toxic Garbage Island, L’Enfant Sauvage, Vacuity.
Posle pola sata pauze, taman dovoljne da se publika odmori od kolektivnog air-drumminga, na scenu izlaze Mastodon. Kao i uvek, na binu izlaze bez pompe i pošteđuju publiku beskrajnog zahvaljivanja tokom svirke. Umesto toga, sasvim je dovoljno skromno „dobro veče“ pri početku i „hvala, doviđenja“ na kraju koncerta. Iako je njihov materijal publika bolje poznavala nego Gojirin, na kraju se ispostavilo da koliko su energije poslali s bine, toliko im se i vratilo. Mastodon su delovali kao bend izmoren putem, što je i razumljivo, jer od kraja prošle godine skaču s turneje na turneju i kontinenta na kontinent. Zamor, kao i neujednačen kvalitet zvuka, rezultovali su koncertom ispod Mastodon standarda. No, kako je standard koji su nametnuli poprilično visok, i kako se zanatsko majstorstvo u njihovom slučaju podrazumeva, publika je dobila sasvim solidnu svirku.
U doba kada su set liste standardizovane do sterilnosti, Mastodon su pravo osveženje kao retko nepredvidljiv bend u odabiru pesama koje izvode. Tokom zimošnje evropske turneje, bend je setom od 23 pesme uspeo da ujedno promoviše novi album i sačini relevantan pregled karijere. Iako je jučerašnji set bio kraći, publiku su svejedno obradovali pesmama sa
The Hunter koje zimus nisu svirali, poput veličanstvene
Stargasm ili
Octopus Has No Friends, kao i potpuno neočekivanim stvarima poput
Hand of Stone. Hinds je i dalje svirački fascinantan, Sanders i dalje dominira binom, Kelliher je i dalje stabilni ritam gitarista, a Dailor je i dalje one man show koji peva i glavne i prateće vokale preko najluđih ritmova.
U publici se početkom seta našao i gitarista Gojire, koji je odgledao par pesama gustirajući pljugu i kaficu, usput se slikajući sa fanovima i smejući se entuzijastima koji divljaju u šutci uz Stargasm, od svih stvari. Znajući da sledi Blasteroid, čovek se bržebolje strateški povukao pre nego što ga je kovitilac usisao.
Pevanje je za Mastodon konstantna boljka, i, uprkos danima kada su svi raspoloženi ili pojedinačnim svetlim trenucima, Hindsovo nerazgovetno stenjanje, ili Sandersovo mučenje na refrenima poput Crack the Skye, ne mogu a da ne zaparaju uši. Iako su zamerke na račun pevanja razumljive, one u slučaju Mastodona ne mogu imati preteranu težinu, jer oni su prvenstveno briljantan instrumentalni bend. Uostalom, tu su i momenti kada, na opštu radost publike, vokalne harmonije savršeno funkcionišu, na šta sledi horsko pevanje, kao na “just close your eyes” refren za All the Heavy Lifting. Publika je, u sličnom raspoloženju, bez ikakvih poteškoća nadglasala bend u predrefrenima za Curl of the Burl, iako Hinds nije bio raspoložen da za prisutne upriliči disco dance koji obično prati ovu pesmu.
Sudeći prema materijalu sviranom na tonskoj probi, bend će na narednom albumu nastaviti da forsira vokalne melodije. Nasupot pevljivim pesmama, deo nekadašnje mahnitosti ispoljavaće uživo kroz pesme poput Aqua Dementia, koja je juče potpuno raspomamila bend i u finalu ih navela na sinhroni headbang. Publika je na kraju ostala uskraćena za komičnu, autoparodirajuću This Creature Lives ili eteričnu The Sparrow, koje su se obe pokazale kao besprekorne pesme za završetak koncerta. Ipak, izbor benda da set okonča ubitačnom Blood and Thunder, u suštini, i jeste sasvim prigodan za letnje svirke.
Set lista: Black Tongue, Hand of Stone, Crystal Skull, Dry Bone Valley, Octopus Has No Friends, Stargasm, Blasteroid, Crack the Skye, All the Heavy Lifting, Spectrelight, Curl of the Burl, Bedazzled Fingernails, Aqua Dementia, Iron Tusk, March of the Fire Ants, Blood and Thunder.
Kako se bliži nastup Slayera, do maločas komotni prostor postepeno postaje tesan. Par minuta ranije nego što je predviđeno, uz zvuke uvoda u World Painted Blood, Slayer se pomaljaju iz senke i, po direktivi Kingove distorzije iz pakla, kreću u svoj furiozan set. Živi nastup Slayera jedna je od konstanti thrash metala u kojoj je sve poprilično predvidljivo, a opet uspeva da ostane uzbudljivo. Pored klasične diskografske zaostavštine i aure benda koji je ostao dosledan korenima, tajna njihovog trajanja verovatno leži u tome što njihov šou i dalje krasi savršena egzekucija. Majstori ostaju majstori, u šta smo se svi uverili na Ušću prošlog meseca na primeru jednog drugog benda. Slayer su četvorka ljudi na pragu šeste decenije (zapravo, Araya je uveliko prešao pedesetu) koji i dalje održavaju besprekornu sviračku formu i imaju loš dan ređe nego Lionel Messi.
Neke stvari se ipak jesu promenile. Posle operacije leđa, headbang je za Arayu postao prošlost, što je prizor na koji se treba navići. Vizuelni identitet benda drugačiji je i utoliko što Hannemana još uvek nema u postavi, pa njegove dužnosti revnosno izvršava Gary Holt. Za razliku od prošle godine, kada je zagrebačka publika kao Hannemanovu zamenu gledala sramežljivog Pata O’Briena, Holt ima snažnu scensku pojavu i savršeno se uklapa u bend. Holt deluje kao čovek kome se ostvario san i zna da uživa u tome, svestan da je upravo on najlogičniji mogući izbor da u Slayeru bude hired gun. U takvoj postavci, King deluje kao gazda koji bi rado to i da pokaže, pa je njegov clean maltene glasan koliko i Holtova gitara pod punom distorzijom. Ipak, to nimalo ne remeti dinamiku benda u kojoj Lombardo i dalje bije kao štoperica, a Arayin glas ostavlja utisak daleko mlađeg čoveka.
Otpočevši set sa dve stvari s poslednjeg albuma, Slayer su proveli publiku kroz svoje klasike, jedino nakratko prekinuvši put ultrazabavnom Hate Worldwide. Pored očekivanih pesama, tu su i poslastice poput Jesus Saves ili Spirit in Black, kojom su i nas iznenadili na Exitu. Set, nažalost, nije pokrio pozamašan period u karijeri benda, tako da nismo čuli ni Dittohead, koju Slayer poslednjih godina tu i tamo odsviraju. Finale koncerta ostaje za pamćenje. Regularni deo seta završava Angel of Death, da bi na bis usledila South of Heaven. Usred feedbacka na kraju pesme, Lombardov bubanj najavljuje trenutak koji su svi čekali. Tri udarca u timpan, prelaz i sledi najpoznatiji rif u metalu: taši-taši-tananaa-nananaa-nananaa. Naredna tri minuta obeležila je opšta histerija u publici, posle koje je bend stavio tačku na koncert.
Set lista:
World Painted Blood, Psychopathy Red, War Ensemble, Die by the Sword, Chemical Warfare, Hate Worldwide, Mandatory Suicide, Altar of Sacrifice, Jesus Saves, Seasons in the Abyss, Postmortem, Spirit in Black, Dead Skin Mask, Angel of Death, South of Heaven, Raining Blood.
Na after partiju u Močvari svirao je i naš Consecration. Bend je imao čast da zatvori celodnevni koncertni program, ali i nezahvalan zadatak da animira već poprilično iscrpljenu publiku. Momci su, kao i uvek, dali sve od sebe i zavredili aplauze stotinak okupljenih ljudi. Aligator, Cimet, Romantična policija, Somna, Rinasek i Đavo nije urban poslužili su kao kratko upoznavanje benda sa zagrebačkom publikom i sjajna najava albuma koji s radošću očekujemo.
I za kraj, kad čujete: „Žuja je zakon“, znajte da je u pitanju besramna laž. Hrvatska ima toliko boljih piva da ponudi.
Komentari
-
tozzinjo (gost)
| 12.06.2012. 01.06.15
mastodon su u atlanti prije par sedmica isprashili cert, ali valjda je to pogotovo bilo zato sto im je to hometown pa su dali i preko svojih mogucnosti. cak i ako su bili umorni, kapiram da su dobro izriljali, meni je cert ovde bio dobar.
ps. i zhuja nije zakon. karlovacko ga shije 3 koplja minimum
-
dr (gost)
| 14.06.2012. 18.49.19
@tozzinjo
A poenta tvog komentara je da svi mi obicni smrtnici sad znamo da si ti bio u Atlanti. Wow!!! Hvala na tom prosvetljenju bez koga bi nam zivoti bili mnogo jadniji.
-
@dr (gost)
| 14.06.2012. 21.51.58
nisam "bio". preselio sam se tamo. ne znam na sta ciljas, ali nebitno.
ja sam pragmatican covjek. pare su moja religija. meni ni u dzep ni iz dzepa sto je neki anonimus na internetu saznao da sam ja u atlanti. u stvari nisam ni u atlanti nego u gradicu pored, da budem precizniji.
no kako rekoh, ne vidim nacin na koji mogu zaraditi pare informisuci tebe i ostale da sam u atlanti..stoga to i nije bio cilj.
ukoliko ti tako mislis, onda ti imas problem sa svojom percepcijom.
da sam htio da se hvalim, napisao bih ovako: nakon napornog dana u sopstvenoj kompaniji, rijesio sam sebi da dam oduska i da odem na koncert mastodona. posto mi je dodge bio u kvaru, otisao sam zeninim mercedesom, iako ja ne volim mercedese. realno, mjerkam dan kad cu uzeti oldtajmer jaguar x6, posto su to jedina kola na koja se bas lozim.
moze li takav komentar:) ? da li je istina ili ne...nebitno i za mene i za tebe. oni koji znaju, znaju.
pozdrav za tebe. i nemoj da imas predrasude pa da izvodis pogresne zakljucke iz njih. okreni se sebi, ne gledaj u druge.
molim poboks da objavi komentar, posto je i ovaj prosli od "dr" bio u neku ruku licne prirode. hvala unaprijed.
tozza
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.