Uživanje u poslednjem parčetu neukaljane slobode

Mesto: Gun Club, Beograd
Vreme: Sreda, 23. maj 2012.

Ispred kluba Gun u ulici Miloša Pocerca, nešto pre deset sati uveče, ništa nije ukazivalo na to da će dole da bude neke svirke. Dva-tri para, slučajni prolaznik, i odjek kolca iz kulturno-umetničkog društva na spratu. Ni traga od kohorti fanova koji ispijaju poslednje pivo pred ulazak, nigde poznanika koji se sreću na „hodočašću“; samo đubretari koji rutinski izvrću kontejnere u kamion. Pomislio sam da su ljudi već dole, da su poslušali organizatora (Popdepresija) koji je najavio da koncert neće kasniti, pa sam sišao. Pustinja. Buckner za šankom ispija pivce i potpisuje plakate. Vidim da sam ipak poranio. Izlazim, obilazim krug oko kvarta i tad se situacija vidno menja. Ima ljudi ispred, srećem stare znance, ispijamo poslednje pivo pred ulazak i silazimo.

Pred punim klubom, Ika i prijatelji, kao bend On Tour, već završavaju svoj prijatni alt-country set. Ikin glas nas miluje i uljuljkuje, da bi nas tren kasnije oduvao grleni poj Richarda Bucknera. Sam, s gitarom i setom efekata, Buckner uspeva da zvuči i kao bend i kao balader na uglu ulice. Nakon manjih problema sa semplerom, stvari se postavljaju na mesto i voz kreće. Pesme se ređaju, čini se bez nekog unapred pripremljenog spiska. Smenjuju se teški blues udarci i introspektivne suptilne balade. Grmljavina i nežni povetarac. Pustinjski tornado i meki šum valova. Ovaj veliki čovek sa samsonovskom grivom potpuno opčinjava prisutne. Ljudi znaju pesme, posvećeno uživaju u njima i nagrađuju ih frenetičnim aplauzima i ovacijama. Buckner je u početku suzdržan i pomalo zbunjen, ali se polako otkravljuje i sve više i više otvara. Nekoliko puta se srdačno zahvaljuje na podršci i ne propušta da kaže kako mu je drago što su ga ljudi ovako toplo dočekali. Na momente, cela stvar me podseća na neku vrstu post-apokaliptičnog koncerta klasične muzike. Izgnanici iz nekog uglancanog sveta mašina i programirane stvarnosti koji uživaju u poslednjem parčetu neukaljane slobode. Buckner, koji samom svojom životnom pričom dokazuje da je jedan od nas običnih ljudi, samo naglašava ono što je svima već jasno – da bez ljubavi nema života.

Čovek – genije, kako je primetio tonac Dule, pred beogradskom publikom uspeo je da se oslobodi svoje niljangovske ozbiljnosti i na momente čak da bude duhovit, ali ne onelinerski, već bukvalno rečju, gestom, osmehom. Videlo se lepo da je među „svojima“, da su mu ova balkanska brda, izlokani drumovi i sluđeni ljudi bliski poput Apalačijanskih planina, interstate highwaya i američke sirotinje.

Nakon dva sata, spori, teretni voz Richarda Bucknera ulazi u stanicu. Tamo ga čekaju prijatelji. Počinje bis u kom će se prelistavati stare zaboravljene sveske. Ljudi „naručuju“ pesme, a on se čudi, pali vremeplov i vraća se milione kilometara unazad. Nijednu nije zaboravio, bar ne suštinu – poruku. Poruku da kilometri nisu bitni, već šta se usput doživelo. A ljudi u klubu Gun sinoć su doživeli toliko potrebno prosvetljenje.