The Only Place

Eh, mladosti, mladosti... Neko je negde rekao ili napisao kako svaki umetnik ili naučnik i sl. iz sebe izbaci najbolje do svoje dvadeset i treće godine, to jest da ono najbolje što neko može da pruži na kreativnom ili naučnom planu mora da se desi za vakta nežnog doba. S dvadeset i tri, možda ste već zreli za penziju. A možda nije još sve izgubljeno. Stvar je u tome da okolnosti okrenete u svoju korist, to jest, da vas okolnosti inspirišu i oplemene. Upravo to pošlo je za rukom kalifornijskom duu Best Coast.

Bethany Cosentino je na prvom albumu (Crazy For You, 2010), s pune dvadeset i tri godine, napisala pregršt pesama s kojima su se širom sveta poistovetile mnoge ostarele tinejdžerke, a bogami i ostareli indijanci iz indie rock rezervata. Čežnja u devojačkoj spavaćoj sobi, momci, raskidi, žurke (za omladinke)... sve to upakovano u trominutne surf/ garaž rok bisere multiinstrumentaliste Bobba Brunoa (za sredovečne indie puritance)... i eto vam – jedan od najboljih rok albuma u novom milenijumu, pravi omaž američanskoj popularnoj kulturi okupanoj suncem, smehom i suzama. Jedan punokrvni američki san koji ravno iz roze sobe kulja na ovaj svet, premda je doza garažne uneređenosti i surferske opijenosti valovima dozirana u okvirima zakona. Ništa ni od Crampsa, ali ni od Beach Boysa. Prom-nite-friendly, rekao bih. Ali o tom, po tom.

Dve godine kasnije... nakon mamutskih turneja i „obaveza iz ugovora“, daleko od svog ušuškanog doma, daleko od svoje ekipe, daleko od svoje Kalifornije (vid' omot đe međed grli Bethanynu rodnu državu Kaliforniju), naše se čedo našlo sâmo na milost i nemilost okrutnom svetu pa je zapojalo za rodnom grudom (The Only Place) koja odlično otvara ovaj sjajan album, da bi tri minuta kasnije objasnila zašto plače (Why I Cry). E tu već dolazimo do onog dela kad umetnik okolnosti okreće u svoju korist, to jest okolnosti (iako loše po psihičko zdravlje umetnika) blagotvorno utiču na njegov kreativni izliv (da prostite). I onda se samo ređaju. Biser crni do bisera čarnog. Niska prava obasjana kalifornijskim žeženim suncem!

Od „ne verujem ni u šta“ u Last Year, preko čežnjivih My Life i No One Like You, do vrhunca pankersko/ ljubavne samospoznaje u How They Want Me To Be. Cosentinova jednostavno ne omašuje, i lepo, na očigled svima, i školarcima i profesorima podjednako, dokazuje da izbijanje iz kuće može samo dobro da vam čini. Pogotovo kad ste mladi. Pogotovo kad vam je dvadeset i kusur. Iza nje, skriven iza lepo okrečenog zida gitara i bubnjeva, debeli pauk Bruno plete svoju mrežu koja vas magično privlači. Nije da je neprimetna, pa se upetljate dok kao muva bez glave letite okolo. Nije da je skrivena na nekom neočekivanom mestu, nije čak ni maskirana nekim preteranim genetskim nasleđem (otud upeglanost zgodna modernom uhu, otud ta jasnoća jer... nema se vremena, ako ne u'vatiš na prvu loptu, ode voz), već je divna, srebrna, kao trag iza daske Srebrnog letača koji daleko od svoje postojbine mori brigu o vaseljenskim problemima.

A brige more i Cosentinovu. U Better Girl već pretpostavljate o čemu se radi i šta 'oće, u Do You Still Love Me Like You Used To na gotovo piksijevsku temu glasno i jasno pita se da l' će i posle svega sve bit' u redu, u tihoj, gotovo hotelskoj, Dreaming My Life Away polako se prepušta šumi budućih dana koji ćute i ne odaju se, u Let's Go Home razigrano se nada skorom povratku u zavičaj, to jest kući, kao kakva prava lutalica, u Up All Night razmišlja da l' je ljubav na daljinu moguća.

The Only Place je jednostavan, otvoren, iskren, prelepo odsviran i produciran album. Ogoljen, neizveštačen, lišen potrebe da mistifikuje nasleđe, ali isto tako i rasterećen obaveze da soli pamet pokoljenima. Jedna duboko lična priča jedne devojke koja samo želi da uživa u životu, prijateljstvu i ljubavi.