Standing at the Sky's Edge

Richard Hawley je ozbiljan roker. Možda poklonici njegovog nežnijeg izraza nisu toga bili svesni (iako je tenderness vrlo rokerska osobina), ili, prosto, nisu smatrali da Dick u sebi krije tu psiho-delijsku crtu jednog Rokyja Ericksona, ali pažljivijim pratiocima stvaralaštva Roya Orbisona s reke Don nije moglo da promakne da on u sebi nosi nasleđe čitave rokenrol istorije.

Možda je družba s Arctic Monkeys ponukala ovog starog šefildskog kera da odbaci violine i jače udari po gitari (Down in the Woods), možda je došlo (zadnje) vreme da se roku vrati duša (Leave Your Body Behind You), sad kad je lišen obaveze da hara top-listama (mada je Standing at the Sky's Edge debitovao na trećem mestu britanske liste albuma), ili je, jednostavno, album wah-wah-spacey balada konceptualno prošaran bržim i čvršćim brojevima. Tek da se naznači odakle duva vetar.

A vetar na sedmom dugosvirajućem ostvarenju barda iz čeličnog grada, osim tema koje su ga do sad opsedale – ljubav, gubitak, seta..., nosi i nove, uslovno rečeno, folklorno/pastoralne utopijske teme – povratak prirodi, zajednici i „malom“ čoveku... Hawley u nedavnom intervjuu za Guardian kaže da mu rodni, proleterski Šefild pruža nepresušnu inspiraciju, i da su pesme s ove „besne ploče“ zapravo nastale tokom njegovih šetnji šefildskim ulicama. Omaž rodnom gradu krije se i u nazivima dosadašnjih Hawleyevih albuma – Lowedges, Coles Corner, Lady's Bridge i Truelove's Gutter, a u Sky's Edge poprima i dublje značenje jer se, osim simbolične ivice neba, radi o kraju poznatom po visokoj stopi kriminala.

Prelepo sklopljen, vrhunski odsviran i iskreno stvoren, Standing at the Sky's Edge ipak žudi da ceo bude raznesen beskompromisnom olujom tvrđih pesama. Buntovnik u duši, morao bi da savlada nežnog baladera. Psiho-delija morao bi da neutrališe romantičnog tree huggera. Takvo je vreme. Na ivici neba.