Svaka stereotipna recenzija obično počinje upoznavanjem sa autorom. Pa da ga upoznamo:
Richard Hawley je bio saradnik Robbiea Williamsa i All Saints. Dok mrmljanje lagano počinje, spisku referenci dodajemo i da je odbijen na audiciji za člana pratećeg benda Stephena Patricka Morrisseya.
Kada ste već skockali svoju malu predrasudu, napomenućemo i da je bio gitarista na turnejama sastava Pulp, te većini manje poznatog brit-pop benda Longpigs, i da predstavlja briljantnog session muzičara, nosioca melodičnog baritona sa već tri solo albuma iza sebe. Iznenada stvari izgledaju znatno bolje? No, ni u čemu od navedenog ne leži uzrok osmice koju ovaj album dobija na moćnoj Popboks skali.
Evidentan singer-songwriterski napredak novog u odnosu na izdanje Lowedges (2003) u kreiranju sopstvenog muzičkog izražaja ovog izvođača vas ipak neće odvesti daleko od asocijacija na npr. Roya Orbisona. Tada prestanite da razmišljate o referencama i influencama (iako ću ih besomučno koristiti u ovom tekstu), jer to ne menja činjenicu da je pred vama jedinstven album koji podjednako prija i u zimskoj i u letnjoj besanoj noći.
Skoro savršenost albuma Coles Corner ne leži u sklopu mozgolomno komplikovanih elemenata. Naprotiv, njegovi činioci su krajnje jednostavni: iskreni tekstovi koji variraju od poludepresivne, preko osećaja nostalgije, pa do granice romantične banalnosti, ali ni u jednom momentu do banalnosti romantike. Ako primetite da su za par decenija omašili vaš pogled na svet i da su suprotstavljeni modernom tempu bitisanja, to je razlog više da svom životu slušanjem ploče Coles Corner pridodate još jednu dimenziju.
Melodijski gledano, opet ćete naići na krajnje jednostavnu strukturu uz jasnu dominaciju jednog instrumenta po određenim segmentima pesama. Najčešće ćete naleteti (a i pomisliti) na klavir – instrument koji odavno nije ovako dobro reflektovao atmosferu nekog albuma. Klavirskim setom načinjemo i samu završnicu albuma – numeru
Last Orders, koja se kasnije razvija u najnetipičniji momenat ovog albuma za potrebe koga ću se u nedostatku sopstvene definicije poslužiti
Pitchforkovim pridevom Eno-esque. Donekle dinamičniji momenti ovog izdanja sačekaće vas u
Just Like The Rain i
I Sleep Alone.
Naslovna tema vas vodi u Hawleyev rodni grad Šefild i ondašnje tradicionalno sastajalište zaljubljenih – ipak nešto suptilnije nego Košutnjak. Dalje gledanje u omotnicu albuma i slušanje Darlin' Wait For Me će vas odvesti na prag melanholično-entuzijastične (samo)sažaljivosti (autor teksta svestan je kontradiktornosti sintagme), na šta se nešto docnije sasvim dobro nadovezuje Born Under A Bad Sign, dok između njih uleće prethodni singl The Ocean, koji je sa sjajnom orkestracijom najbliže što će Richard Hawley na ovom albumu prići sastavu Mercury Rev iz docnije faze.
Ipak, Hawley radije razmišlja o životu nego o univerzumu. (Wading Thorugh) The Water Of My Time bi trebalo da elvisovski premosti jaz između Green Green Grass Of Home i Hawleyevog opusa (a možda i samog Hawleya?). Iskreno se nadamo da u tome neće uspeti. Početak Hotel Room je nešto što je meni delovalo kao zakleti soundtrack za Šotrino Lajanje na zvezde, što je verovatno najsubjektivniji iskaz ove recenzije.
Rezimirajući preslušano dolazi se do zaključka da Coles Corner predstavlja album atmosfere, savršen u okviru koji sam sebi postavlja, što može biti dovoljna preporuka jedino poklonicima žanra. Ostatku slušateljstva preostaje da uloži malo truda. Sigurno će se isplatiti kada se ovom albumu vratite na ponovno slušanje sledećeg leta, Božića ili Nove godine. Ako ništa, bar ćete biti bogatiji za saznanje da su Pulp pored Jarvisa Cockera ostavili još jednog možda ne podjednako autentičnog (ili ekscentričnog?), ali svakako talentovanog autora na muzičkoj sceni.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.