Super sa... gnjavažom!

Originalni naziv: The Avengers
Scenario: Joss Whedon
Uloge: obert Downey, Jr. Chris Evans, Scarlett Johannson, Mark Ruffalo, Chris Hemsworth, Jeremy Renner, Samuel L. Jackson, Tom Hiddleston, Clark Gregg, Stellan Skarsgard
Žanr: stripovska SF akcija
Trajanje: 142 min
Proizvodnja: SAD, 2012.

Osvetnici Jossa Whedona stigli su pred publiku pod štitom krupnih obećanja i glasnih kritičarskih hvalospeva u najavi, ali i pod teretom velikih očekivanja ponajpre od same, megalomanski postavljene premise o okupljanju svih ključnih Marvelovih junaka u jednom filmu, kao i zvučnih imena okupljenih na realizaciji ovog kolosalnog hita. Ipak, dovoljno je tek pola sata filma da nahrupi razočaranje onim što su vrli kreativci ponudili u ovom konačnom obliku.

Sama premisa je barem obećavala dve stvari – povratak Hollywooda na staze neumerenosti, staze na kojima su ondašnji maheri gotovo uvek svoji na svome, i dobru zabavu, koja je u isto vreme nagoveštavala pokušaj da se mitologija iz stripa na film dislociranih junaka redefiniše unutar same sebe. Okupljeni su svi najznamenitiji Marveloviji heroji, pridodati su još neki jurišnici, a na tron ove produkcije zaseo je Joss Whedon, cenjeni TV autor u čijoj su biografiji nanizane uspešne (i kvalitetne) serije poput Buffy, ubica vampira, Angel, Dollhouse, Firefly...

I upravo navedena faktografija odličan je putokaz ako se želi ući u trag manjkavostima i krajnje mršavom konačnom postignuću Osvetnika. Naime, ma koliko to, imajući u vidu budžet od čak 220 miliona američkih dolara, paradoksalno zvučalo, Osvetnici ostavljaju utisak televizijskog rada dosta doslovno, nespretno i neoprezno preinačenog u filmsko-bioskopski medij. Istini za volju, američka televizija je znatno uznapredovala u novom milenijumu, kvalitativno gledano često u zasenak bacajući i film, ali to nikako ne može biti izgovor za ovakvu strukturu Osvetnika kao ciljanog bioskopskog hita leta, pa i čitave ove godine.

Iako je reč o filmu koji jasno počiva na jednostavnoj začkoljici po kojoj budućnost Amerike (pa, samim tim, i čitavog sveta zavisi od teško dostižne sinergije junaka bez premca koji su gotovo svi stari znanci i stripovskoj i filmskoj publici, Whedon dobar deo filma potroši na ponovno predstavljanje mogućnosti i osobenosti svakog od junaka. Već tada, a posebno po isteku poslednje ilustracije Osvetnici zapadaju u iscrpljujući niz  beslovesnih i izlišnih pričaonica u kojima nadređeni pokušava da pojasni svojim vedetama o čemu je reč, da bi potom superjunaci (među kojima i jedan Bog) krenuli da još malo divane o zapletu, motivima i opasnostima. Joss Whedon time praktično film svodi dosta blizu nivoa radio-drame (a što je znalo često da mu se omakne i u slučajevima serije Firefly i potonjeg joj derivata – filma Serenity), što je dosta čudan, ali, što je daleko gore, i dosta afilmičan izbor imajući u vidu i budžetske mogućnosti i stripovsku inspiraciju i samu prirodu ove priče, pa i filma kao medija kroz koji se ona ovde predstavlja.

Veliku smetnju na putu ka dobrom filmu svakako predstavlja i dosta neubedljiv negativac (Thorov sluđeni brat zanimljivog imena - Loki), čiji lik naprosto biva talac scenaristički neubedljivo uobličenih motiva i nespretno artikulisanih namera. U trenutku kada je struktura filma nepovratno kompromitovana tim nizom pogrešnih zahvata, Whedon sasvim očekivano Osvetnike usmerava put tipski postavljenog i zamornog  finalnog akcionog segmenta koji obeleži poslednju četvrtinu filma. Sukob okupljene družbe protiv armije letećih zmija i sličnih CGI nemani na ulicama New Yorka previše zaliči na već viđeno i tek nešto malo bolje Transformerse Michaela Baya. Slična su rešenja, sličan ritam, a sličan je i ograničavajući okvir u kom se ovaj sukob kolosalnih namera odvija (oba filma nose umilni i ograničavajući PG 13 žig). Možda i ključna mana ovog filma gledanog u celini jeste što nakon uspelih animacija na polju kvaliteata filmova stripšopovskog porekla u vidu odličnih X ljudi: Prve klase Matthewa Vaughna ili vrlo dobrog  prošlogodišnjeg Kapetana Amerike Joea Jonstona previđa taj napredak i vozeći u rikverc bitno unazađuje spoj stripa i filma. 

U odbranu ovog filma može se ukazati tek na vrhunski u delo sprovedeno 3D ruho, kao i na nepobitno osnovnu funkcionalnost ovog ostvarenja kada se posmatra unutar bioskopske ponude kao osnovnog i prirodnog habitata, ali za one iole zahtevnije i ne toliko sklone aboliciji favorita i kada ovako krupno (po)greše, ostaje tek loš film čiji će krajnje ishodište na prvom mestu ipak biti samo priče o zadivljujućoj statistici koja se tiče zarade na bioskopskim blagajnama širom planete.