Bejformersi, deo drugi

Naslov originala: Transformers – Revenge of the Fallen
Scenario: Roberto Orci, Alex Kurtzman, Ehren Kruger
Uloge: Shia LaBeouf, Megan Fox, John Turturro, Ramon Rodriguez, Josh Duhamel, Tyrese Gibson, Isabel Lucas
Žanr: akcija/komedija/SF
Trajanje: 150 min.
Proizvodnja: SAD, 2009

Zlatno doba blokbastera, period između 1975. i 1993. omeđeno je sa dva izuzetna filma koja su uspela da pomire potrebu za spektaklom oličenim kroz eskapizam u izmaštani svet koji je oživljen najnovijim vizuelnim efektima, ali i želju da sve to ima bar nekog smisla tj. da dobra bioskopska zabava ne mora da znači nedostatak zanimljive priče, nadahnute režije i ubedljive glume. Spielberga ne pominjem samo zbog nostalgije. Naime, dotični je potpisan kao producent na novom celuloidnom ekcesu Michaela Baya. Dotičnog bi trebalo da bude sramota zbog toga, sve i da nije reditelj odličnih filmova kakvi su Ajkula i Park iz doba Jure.

Da citiram najboljeg internet kritičara Verna: „Ovo nije fer kritika“. Što se mene tiče, nakon prvih Transformersa jedino sam se mogao ponadati da nastavak neće biti baš toliko loš, dok su šanse za pozitivnu kritiku u startu bile ravne nuli. Ista ekipa ispred i iza kamere. Isti koncept. Logično je bilo očekivati suštinski isti bljutavi proizvod. Međutim, Osveta Poraženog je poput još glupljeg, ružnijeg i agresivnijeg brata blizanca prethodnog filma. U čemu je razlika između zapleta i specijalnih efekata? To zvuči kao trik pitanje ukoliko gledate novi film Michaela Baya.

John Turturro u tangama, robotski testisi, roboti koji (kao i u prvom delu) ispuštaju razne "telesne" tečnosti, robot sa robotskom bradom i štapom, transformerica/terminatorica koja zavodi Shiu, nasumični kadar dva gej psa kako se trpaju na kauču, mali transformer koji priča kao Joe Pesci i koji se napaljeno trlja o nogu Megan Fox, uništavanje nosača aviona u Perl Harbur stilu (Bay je patriota!), uništavanje piramida u Egiptu u Armagedon stilu (Bay je kosmopolita!), nešto što bi moglo biti kratka vizija robotskog Raja (!?); a naravno tu su i beskrajne kombinacije kao npr. robotski testisi koji uništavaju piramidu u Egiptu po kojoj se vere John Turturro. Dakle, zabava za celu porodicu!

I sve to. Dva i po. Sata. Zaista je teško dočarati svu imbecilnost ovog filma.

Tu su i dva robota blizanca koji se sve vreme ćuškaju i guraju dok pričaju u najgoroj parodiji na geto sleng, tako da će biti bar malo neprijatno svakom razumnom ljudskom biću, bez obzira na boju kože. Dotični roboti formiraju sladoledžijski kombi na kome piše: „Suck my popsicle“, imaju zlatne zube i ozbiljne problema sa čitanjem. Politički nekorektan humor je sjajna stvar ukoliko je valjano osmišljen i kada je postavljen u odgovarajući konstekst, dok ovako samodovoljan deluje naprosto jadno.

Ovo nije film kod koga se „isključi mozak i uživa“. Lako je isključiti mozak, ali uživati je malko teže ukoliko imate kakve-takve kriterijume, bar zrnce dobrog ukusa i mrvicu zdravog razuma. Ne, nisam očekivao Šekspira, mada bi i četvorosatna verzija Hamleta bila uzbudljivije iskustvo od posmatranja hrpa zgužvanog metala (robota) kako se tuku, dok pikseli lete na sve strane. Tu i tamo, poneki fragment te papazjanije je gledljiv, makar na par sekundi. Drugačije rečeno, davljenik se i za slamku hvata.

Međutim, ono najvažnije...

Ovo nije film za decu. Ukoliko ste odgovoran roditelj koji ne bi ostavio dete sa sredovečnim bejbisiterom u kišnom mantilu koji zaudara na alkohol dok mu iz džepova ispadaju slatkiši, nemojte ga voditi da gleda loš akcioni film tj. reklamu za igračku koju ćete mu možda kupiti. Svaki petogodišnjak će ionako izmaštati uzbudljiviju priču od onoga što Bay (čika sa bajatim slatkišima) ima da ponudi.