Strahote filmskog roditeljstva

Naziv originala: We need to talk about Kevin
Scenario: Lynne Ramsay, Rory Kinnear
Uloge: Tilda Swinton, John C.Reilly, Ezra Miller
Žanr: Art-house drama
Trajanje: 112 minuta
Proizvodnja: Velika Britanija/SAD, 2011.

Film We need to talk about Kevin privukao je pažnju na prošlogodišnjem Kanskom festivalu i od tada pridobio brojne pozitivne reakcije kao priča koja nudi uvid u fenomen da se majčinski instikt ne javlja neizostavno svakoj ženi po rođenju. Neke majke nikada ne zavole svoju decu i ne uspeju da uspostave prisan kontakt sa njima. Ovaj problem uparen je sa saveremenim fenomenom “školskog masakra”, poput onog u Kolumbajnu pre više od deset godina. Tako, film, takođe hvaljen zbog upečatljivog vizuelnog stila, nudi prikaz unutrašnje teskobe savremene žene, majke jednog monstruoznog deteta. 

Film se uzdržava od direktne ekspozicije i počinje smenjivanjem zagonetnih prizora koji nagoveštavaju zloslutnu prirodu priče. Takav kolažni karakter sekvenca nastavlja se dalje kroz film, i nudi nam uvid u situaciju u kojoj se junakinja nalazi, situaciju u kojoj se nalazila, i naznačava kobni događaji koji priču deli na pre i posle. Bez mnogo objašnjavanja, prikazano samo aludira, odnosno tek posredno nudi informacije o njenoj situaciji. Slike orgazmičkog gađanja paradajzom na uličnoj fešti negde u svetu i slike opijajućeg života u gradu dozivaju ideju o blaženom samostalnom životu glavne junakinje. Potom dolaze slike zbunjene i rezignirane protagonistkinje tokom trudnoće, porođaja, nervoznog odgajanja deteta i potom nevoljne selidbe u predgrađe. Ta selidba je ono što nas vezuje sa sadašnjim tokom dešavanja. Sama, uz flašu vina, u oronuloj kući koja je spolja okaljana crvenom bojom, ona je manje-više konstantno izbezumljena, te ne čudi njena hladnokrvna reakcija kada joj slučajna prolaznica opali gnevni šamar.

Ako je efekat koji ovakav paučinasti postupak stvara nekakvo poetski neuhvatljivo oslikavanje stanja junakinje, on istovremeno ipak otkriva jasnu strukturu priče koja počiva na paralelnoj naraciji onoga što je bilo pre i onoga što se dešava posle misterioznog događaja. Takva šema uvlači gledaoca u iščekivanje otkrivanja prave prirode tog događaja koje bi ponudilo objašnje, i na taj način postavka filma proizvodi interesantnu formu artsy filma na granici sa hororom, jer priča ovog filma svako pripada sferi užasavajućeg. 

Međutim ono što iritira u ovom filmu upravo je ono što taj postupak predstavlja. Film iznova i iznova nudi prizore njenog beznađa; svaka nova montažna deonica, svako mešanje prošlog i sadašnjeg, i svaka ironično prelepljena muzička numera nude isto, njeno stanje očaja i potpuno razrušenog života. No, ma koliko efektne, sve su to samo slike posledica, onoga što se događa zbog nečega prethodnog. A i prikazi prethodnog, odgajanje i vaspitanje deteta, selidba iz grada, takođe deluju samo kao posledica. Junakinja u njima ne dela, ona samo prihvata ono što joj se dešava, ono što joj je navodno nametnuto. Ni u jednom trenutku ona ne pokušava da reši problem, već se postavlja prema njemu kao zgroženi zarobljenik situacije van njene kontrole. 

I upravo je to ono što omogućava stvaranje predstave o savremenoj nezavisnoj ženi koja je skrhana nametnutim društvenim ulogama – ulogama supruge i majke. Ako je odlazak iz grada u suburbiju ono što je ubilo njen slobodarski duh, sumanuto je kako se ona olako povinovala mužu da to urade, samo zato, što je to navodno dobro za dete. Film je prepoznat i hvaljen od strane mnogih etabliranih kritičara kao radikalan i hrabar poduhvat rediteljke koja se uhvatila u koštac sa prećutanim temama savremenog društva, sa idejom da se majčinski instinkt ne javlja kod svake žene. Ali naša junakinja se nikada nije uhvatila u koštac sa tom činjenicom, ona je samo podlegla teskobi odgajanja deteta, da bi kasniji tok priče to olako opravdao monstruoznom prirodom postupaka deteta. Priča takođe izbegava bilo kakvu značajniju interakciju junakinje sa suprugom, i ne nudi nikakvo objašnjenje suprugovog ležernog i nesvesnog stave prema roditeljstvu i ideji braka. S druge strane to pojačava željenu predstavu o opresivnom pozicioniranju žene. Jedina predstava zajedničkog sudelovanja u bračnim aktivnostima je trenutak kada mu ona pruža ono što deluje kao obavezni oralni seks pred spavanje.

Poput brojnih sličnih filmova, i ovde se radi o strateškom formalnom zahvatu koji je neophodan da se sakrije ispraznost postavke kako bi se uspostavila navodna dubina teskobe. Izbegavajući mogući uvid u strahote koje su zadesile junakinju, i potencijalno preispitivanje određenih društvenih formacija, poput roditeljstva, film zapravo prodaje relativno primamljivu audio-vizuelnu maglu.