Izgubljeno-nađeno

Jedna žena - jedan vek – Želimir Žilnik

Prethodnim (izvrsnim) ostvarenjem Stara škola kapitalizma osvedočeni majstor društveno angažovanog filma i smisleno-suptilne provokacije Želimir Žilnik rekao je šta ima o problemu tajkunizacije i deindustrijalizacije Srbije; ovog puta žiža njegovog interesovanja je pomerena u istorijski pluskvamperfekat čije posledice, pak, još uvek osećamo. Dokumentarni film Jedna žena - jedan vek tiče se ispovesti žene koja je izgarala u nastajanju pravičnijeg društva, da bi potom i nastradala od ruke istog.

Dragica Srzentić, začuđujuće energična starija dama (gotovo stogodišnjakinja, te otud i naslov), ovde je bezmalo jedina sagovornica Žilnika u potrazi za kotom na kojoj je antifašizam bio izjednačen sa titoizmom, a koji je, kako to dobro znamo, bio u velikoj meri oslonjen na opsenarstvo, egocentrizam, svojevolju voljenog maršala i udvorištvo i surovost njegove vrhuške. Otud gospođa Srzentić iz kategorije lučonoša ovdašnjeg viđenja boljeg i pravičnijeg sveta iznenađujuće lako i brzo biva preinačena u klasu državnih neprijatelja. 

Želimir Žilnik upravo akcentuje taj trenutak. Ovde nema relativizovanja i iznalaženja alibija za vlastodršce koji su tek sricali prva slova azbuke upravljanja državom; jednako tako, nema ni pravedničkog gneva sagovornice – njena ispovest je naprosto tiha hronika neumitnog neuspeha. Srećom po Žilnika, gospođa Srzentić je dama još uvek britkog uma i odličnog pamćenja; međutim, upadljivu manu predstavlja nedostatak filmične arhivske građe koja bi ispratila turbulentnu ispovest heropine jednog začudnog vremena. Istini za volju, Žilnik se potrudio da intrigantnim animacijama nadomesti taj deficit, ali ritam filma ipak biva znatno usporen krupnim monološkim blokovima gospođe Srzentić. 

Najuzbudljiviji trenutak filma svakako predstavlja povratak gospođe Srzentić u Moskvu tokom grandiozne proslave Dana pobede, u Moskvu gde je nekada davno odnela kovertirano Titovo „ne“ Staljinu i njegovoj kliki. Sva je prilika da je oskudan budžet razlog zbog koga ovom segmentu nije posvećena veća minutaža, ali, kada se podvuče crta, Žilnik i u ovoj stvaralačkoj epizodi uspeva da se izdigne iznad gerilskih produkcionih (ne)uslova i očuva (i dalje prekopotrebni) polemički duh.

Uz Fidela do kraja - Goran Radovanović

Goran Radovanović, reditelj skrajnutog polemičkog igranog filma Hitna pomoć, ali prevashodno poznat po svojim uspelim i van okvira cenjenim i prikazivanim dokumentarnim radovima, iskoristio je vreme provdeno na Kubi (u svojstvu gostujućeg profesora na jednoj od tamošnjih visokih filmskih škola) da obogati svoju filmografiju još jednom rediteljskom stavkom. Tako je pred nama njegov srednjemetražni dokumentarni film Uz Fidela  do kraja u kome on traga za suštinom života i suštinom vitalnosti tog još uvek osobenog i enigmatičnog društva. Film je  bio uvršten u takmičarskog programa prestižnog festivala IDFA u Amsterdamu, a španska tnacionalna televizija ga je otkupila za prikazivanje; međutim, ono što je gledaocima u Srbiji daleko važnije, ovo je uspeo film koji svakako ne predstavlja tek puko izbegavanje praznog hoda između Hitne pomoći i Enklave koju Rasdanović  već par godina mukotrpno pokušava da snimi. 

Na planu izraza Radovanović se naslanja na ono što znamo iz njegovih prethodnih dokumentarnih ostvarenja (recimo, Casting i Pileći izbori kao skoriji primeri), te je i ovde priča čiju bit  nastoji da odgonetne biva izložena nizom elipsa i sinkopa u pripovedanju. Čini se da je taj izlomljeni ritam prava rima za život na Kubi, te  Radovanović ubrzo dospeva u poziciju da smirenim, diskretnim i implicitno analitičkim pristupom pokuša da osvetli tajnu tamošnjeg bitisanja. Otud će možda prva trećina, tokom koje pratimo, svakodnevno putešestvije mladog zubara, predstavljati krupan zalogaj za publiku iole tanjeg trpila, ali će strpljivi svakako biti nagrađeni umešnom poentom kada Radovanović istrči ovaj svoj autorski krug.

Jedini problem ovog filma se, kao i u slučaju Žilnikovog ostvarenja Jedna žena - jedan vek, krije u očiglednom nedostatnom budžetu – u Radovanovićevom delu osetan je izostanak njegovog stalnog saradnika, direktora fotografije Radoslava Vladića, mada se na trenutke čini da je tehnička inferirnost (u odnosu na ostala Radovanovićeva dela) možda i prava mera gerilske potrage za srećom na Kubi, kako juče, tako danas, a kanda i sutra.