Sa tasa na tas

Naziv originala: The Change-Up
Scenario: John Lucas, Scott Moore
Uloge: Jason Bateman, Ryan Reynolds, Leslie Mann, Olivia Wilde, Alan Arkin, Mircea Monroe
Žanr: body swap komedija
Trajanje: 112 minuta
Proizvodnja: SAD, 2011.

Saradnja možda i najtraženijeg hollywoodskog scenarističkog dua u ovom trenutku (John Lucas & Scott Moore, „očevi“ Mamurluka u Vegasu i Mamurluka u Bangkoku) i Davida Dobkina, jednog od najtaletovanijih američkih reditelja u domenu visokobudžetskih i često visokokonceptualnih repertoarskih komedija, na papiru je svakako figurirala kao čist box office zicer. Međutim očekivani uspeh je izostao, a pri tom se još jednom pokazalo da američka publika naprosto više (i već duže) ne ljubi preterano body swap (zamena tela) odeljak filmskih komedija.

Srećom, nama koji nismo finansijeri ovog fijaska na severnoameričkim bioskopskim blagajnima ostaje zadovoljavajuća uteha u vidu činjenice da je Budi malo ja sasvim dobar film, a uz to i zbilja duhovita komedija. I  bez svesti o okviru, nametima i kalupima aktuelne američke R-rated (dakle, slobodoumnije i vidno razuzdanije) komedije, Budi malo ja pokazuje zavidan potencijal da vrlo dobro funkcioniše kao odličan izbor za veče pred bioskopskim platnom.

David Dobkin, koji ipak može i primetno bolje (setimo se njegovih radova Glineni golubovi ili Lovci na deveruše), posle korektnog, ali ipak nedovoljno osobenog filma Fred Claus, pokazuje zavidnu rediteljsku formu u baratanju krajnje jednostavnom i nebrojeno puta rabljenom premisom. Nakon noći pijančenja i simultanog uriniranja u fontonu sa skrivenim magičnim moćima dvojici prijatelja (Bateman i Reynolds, ipak neprikladno prikazani kao vršnjaci) ispuni se želje da preuzmu život onog drugog. Bateman, vrli otac i muž i predan šraf u advokatskoj korporaciji, i Reynolds, zabušant, glumac u pokušaju i nepopravljivi ženskaroš, dobijaju priliku da spoznaju istinskuili pretpostavljanu (ne)lagodnost egzistencije onog drugog.

Srećom po gledaoce, scenarističko-rediteljski trojac priču ne vodi put didaktične i usiljene empatije, te dva ključna lika tek u izvesnoj meri poprave svoje falinke, veći deo filma prevashodno se upinjući da povrate svoje prethodne živote koje su tako nepromišljeno odbacili. Tokom procesa povratka na staro, likovi koje tumače Bateman i Reynolds prolaze kroz nekolicinu znalački rešenih komičnih situacija i epizoda, i upravo u tom delu ključni kreativci koji stoje iza ovog dela pokazuju svoje istinsko majstorstvo koje se očitava ponajpre u nadahnutom i samouverenom poigravanju klišeima unutar ovog zanemoćalog podžanra. Jedina zamerka ovom vrlo dobrom ostvarenju bi se dala izreći na povremeno previše upadljiv disbalans između glumačkih/komičarskih mogućnosti i dometa Reynoldsa koji mahom igra na svoj, čini se, privatni šarm, i Batemana koji, budući potvrđeno najznačajniji glumac unutar sveta američkih R-rated komedija, svojoj ulozi pristupa promišljenije, dovodeći interpretaciju poštenog i predanog strejtera koji posrće pod samonametnutim teretom ispravnosti bez zadrške do same granice bravuroznog.

Pljačka s vrha

Naziv originala: Tower Heist
Scenario: Ted Griffin, Jeff Nathason
Uloge: Ben Stiller, Tea Leoni, Casey Affleck,  Eddie Murphy, Matthew Broderick, Alan Alda, Michael Pena, Gabourey Sidibe
Žanr: akciona komedija
Trajanje: 104 minuta
Proizvodnja: SAD, 2011. 

Znatno bolje, ali ipak u upadljivom zaostatku na očekivano/projektovano, na prekookeanskim kino-blagajnama prolazi akciona komedija Pljačka s vrha Bretta Ratneta. A reč je na mahove izuzetno zabavnom filmu, krcatom poznatim glumačkim imenima, uzbudljivim akcionim pasažima i intrigantnom ideološkom potkom, nažalost, zadržanom na nivou dosta duboko pohranjene implicitnosti. Istini za volju, to daleko prevazilazi ono što su iole verzirani očekivali od filma sa rediteljskim potpisom Bretta Ratnera (Gas do daske 1-3, Crveni zmaj) koga bi samo u naletima velikodušnosti mogli nazvati tek u komercijalnom smislu pouzdanim rutinerom.

Ovo je jedan od onih filmova čiji su problemi nastali još u ranim fazama pripreme. Naime, ovaj scenario (delo inače odličnog scenariste Teda Griffina (Best Laid Plans, TV serija Terriers), vazda zagledanog u nasleđe neprežaljenog noir-filma, što je donekle i ovde očito) se prvobitno ticao grupe ozlojeđenih radnika afroameričkog porekla čije poverenje zloupotrebi berzanski prevarant, vlasnik prestižnog hotelsko-stambenog kompleksa (naravno, belac), te oni krenu u osvetu i namirivanje pravde. Producenti su potom očigledno poželeli drugačiju i širu demografsku sliku ciljane publike, te je tako izmenjena rasna struktura junaka i potonja glumačke podela; to je za posledicu imalo u velikoj meri izgubljenu ideološko-socijalnu dimenziju polazne postavke, a i Eddie Murphy je preuzeo manju ulogu, ustupivši prvobitno mu dodeljenu Benu Stilleru.

Posledice ovako radikalnih rezova i preokreta, kao i dodatno preusmeravanje priče ka naglašenijoj komediji vidljive su na tkivu ove filmske priče, ali uprkos tome se nameće utisak da je i u ovom finalnom obliku pred nama sasvim uspeo film. Ratner se očekivano dobro snalazi u akcionim segmentima i detaljima planiranja pljačke, što u krajnjem vaganju ipak odnese prevagu nad izvesnim manjkavostima na dramaturško-scenarističkom i planu vođenja priče (recimo, lik Eddija Murphyja se dosta kasno pojavljuje, nije baš najjasnije mesto i uloga Matthewa Brodericka u pljačkaško-osvetničkoj družbi, a filmski potentna romansa likova koje su uprizorili Tea Leoni i Ben Stiller biva zabašurena u samom zametku).

Ipak, i nakon nekoliko odmeravanja upadljivih mana i opšteg povoljnog utiska dolazi se do suda da je Pljačka s vrha ostvarenje sa dovoljno šarma i kvaliteta, a da je uz to delo koje je, nekim čudom, uspelo da nadiđe krupne prepreke pri prvim koracima nastajanja. A i da je samo do pojave pozamašne i neodoljive, a nadsve maestralne komičarke Gabourey Sidibe (znane iz oskarovske drame Precious), i ovakva Pljačka s vrha vredela i gledalačkog vremena i ceha za bioskopsku ulaznicu.