Jagma! Jagma!

Mirjana Novaković je pre petnaest godina debitovala zbirkom Dunavski apokrifi u kojoj su se našle novele Gromovska legija i Jevanđelje po žednoj, da bi tri godine kasnije čitaoce i kritičare opčinila romanom prvencem. Strah i njegov sluga je u srpsku književnost na velika vrata vratio vampire, upotpunivši dobro poznati kanon osvežavajućim postmodernim zahvatima. Bez obzira što mu je NIN-ova nagrada izmakla za dlaku (rezultat glasanja bio je 3:2 u korist Petrovićeve Sitničarnice 'Kod srećne ruke'), Strah i njegov sluga nastavio je život kroz mnogobrojna izdanja i prevode. Zanimanje za ovaj roman ne jenjava do današnjeg dana – što i ne čudi, imajući u vidu da se radi o jednom od najkvalitetnijih dela novije srpske književnosti. Drugi roman, Johann's 501, prošao je manje zapaženo - priča o alternativnom Beogradu i preoblikovanju stvarnosti bila je mnogima previše zahtevna i komplikovana. Ovo romanu je takođe izmakla NIN-ova nagrada, ali je zato ovenčan nagradom Lazar Komarčić za najbolji fantastični roman na srpskom jeziku u 2005. godini. Nedavno se u knjižarama pojavio i treći roman Mirjane Novaković. Tito je umro (2011) donosi krupan zaokret u stvaralaštvu talentovane spisateljice. Bez obzira na radikalnu promenu pristupa i napuštanje fantastike, jedna stvar je ostala ista: Mirjana Novaković je i dalje vrstan pripovedač koji ne dozvoljava da se u njeno delo uvuče prazan hod ili dosada. 

Fascinantno je koliko su vaši romani međusobno različiti. Da li je u pitanju svesna odluka pisca koji ne želi da se ponavlja i koji sebi svaki put postavlja nove izazove?

Kad završim roman, izgleda mi da sam istrošila sve što sam umela za njega: teme, stil, žanr, zaplet, likove... i da više nemam šta tu dalje da tražim i potrebno mi je nešto novo i nepoznato. Sve o čemu sam pisala postane mi poznato i dosadno. Život je uglavnom rutina, i retko kad se pomerimo, ili nešto promenimo, a i kad promenimo, brzo ispadne da smo samo uleteli u novu rutinu. Ako ne mogu ili se plašim da u životu pobegnem iz rutine, onda makar to sebi mogu da priuštim u književnosti.

Strah i njegov sluga je naišao na nepodeljene simpatije kritike i danas uživa kultni status. Da li ste bili iznenađeni uspehom svog prvenca, ili ste već dok ste pisali imali utisak da stvarate nešto veliko i važno?

Pošto je to bio moj prvi roman, bila sam srećna što mi ide od ruke i presrećna što sam uspela da ga završim. A naravno da uvek očekujete da će vam roman uspeti ili se makar nadate da hoće, zašto biste inače pisali? Niko ne piše zato da ga ne bi čitali. Ono što nisam očekivala je da će se roman čitati i voleti i jedanaest godina pošto je izašao - od svega što mi se desilo u književnoj karijeri, to mi je svakako najdraže.

Johann's 501 je hermetično i zahtevno štivo, literarni eksperiment visokog rizika. Da li smatrate da se reskir isplatio?

Reskir se svakako nije isplatio, roman uglavnom nije čitan, a ako je i čitan, nije pročitan. Bez obzira što sad znam rezultate, opet bih isto uradila - volim eksperimente i nastaviću s njima. Verujem da sam sad već uspostavila nekakav pakt sa čitaocima: a suština tog pakta je da ne računaju da će novi roman biti iole nalik prethodnima, i taj pakt mi, na određeni način, otvara mogućnosti i daje fore za eksperimente.

Dva puta ste bili u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, osvojili ste Isidoru Sekulić i Lazara Komačića. Da li nominacije i nagrade doživljavate kao opterećenje ili one predstavljaju podstrek?

Daleko od toga da su mi opterećenje, volim ih zato što donose publicitet i reklamu, a nekad bude i malo para.

U prvom romanu ste se bavili vampirima u raljama pseudo-istorije, u drugom ste kreirali alternativni Beograd. U trećem je upadljivo odsustvo fantastike. Šta Vas je navelo ili inspirisalo na ovaj zaokret?

Naša stvarnost. Fantastika me je nadahnjivala u vremenima kad je stvarnost u kojoj smo živeli bila toliko strašna, da mi se činilo da ako hoću da je opisujem, moram da se odmaknem od nje - a fanstastično jeste odmak na prvom mestu, pa tek onda mašta. Sad više ne želim da se udaljavam od stvarnosti da bih pisala o njoj. Zanimljivo mi je, međutim - pošto sam u prve tri knjige koristila, zloupotrebljavala, i sad mi se čini, pribegavala kad god mi je ponestajalo "realnih" rešenja, fantastična rešenja - koliko mi je bilo teže, ali i izazovnije da se ne oslanjam na fantastiku.

Tito je umro je definitivno Vaš najkomunikativniji roman. Zbog čega baš kriminalistički žanr kao kalup u koji izlivate svoja promišljanja o današnjoj Srbiji.

U zemlji koja je kriminalizovana od vrha, postoji li zgodniji žanr da je prikaže? Turska vojska pred ulazak u grad koji osvaja i sprema se da opljačka, vikala je oduševljeno, "jagma! jagma!". Kad se proglase pobednici izbora kod nas, pobednička stranka urla ekstatično u sebi isto "jagma! jagma!", dok brblja o Evropi i demokratiji i čemu god. Turci su bili iskreniji. Inače sam uvek želela da napišem kriminalistički roman, a nisam se usuđivala - plašila sam se da ne bih umela.

Glavna junakinja romana Tito je umro ne odustaje od borbe bez obzira što je bitka već unapred izgubljena. Da li je beskompromisna potraga za istinom hibris koji vodi u propast, ili poslednja slamka spasenja u moru bluda i kala?

I jedno i drugo - tradicija zapadnog sveta (a možda i istočnog, ali tu tradiciju slabije poznajem, pa ne mogu da kažem) nije ništa drugo do remiks osnovnog mita o užasu spoznaje i kazni zbog znanja. Hrišćanstvo nas uči da ljudi prognani iz raja zašto to je Eva jela plodove sa drveta znanja, grčke tragedije da Edip plaća zbog znanja i zbog samospoznaje (dok nije znao ko je, bio je srećan), Prometej je kažnjen jer daje ljudima vatru, u germanskoj mitologiji Odin žrtvuje oko za mudrost, itd. S druge strane, detektivski žanr se gradi upravo na tome da detektiv mora da otkrije, mora da spozna. U Tito je umro želela sam da povežem ove dve, u našim uslovima, na žalost, isuviše lako povezive teme: znanja i kazne.

Stižete li da pratite aktuelnu domaću književnu produkciju?

Ne baš, retko stignem da pročitam nešto, i uglavnom se trudim da pratim savremenu književnost na engleskom jeziku (pošto je to jedini jezik koji znam) i naravno, da nadoknadim nešto od onoga što nisam pročitala od starije književnosti, ili tzv. klasika.

Žena nikad više na književnoj sceni Srbije, ali se čini da je prestiž i ugled i dalje na muškoj strani. Jedna ste od retkih srpskih spisateljica koju kritičari i zahtevniji čitaoci vole, cene i poštuju. Kako gledate na tzv. "žensko pismo"?

Nemam pojma šta je "žensko pismo": književnost koju pišu žene? Književnost koja se piše samo za žene? Chick-lit? Pravoslavni ljubići? Ispovesti sponzoruša i drugih profesionalki? Korice knjiga u pastelnim bojama? Marketinški fazon? Virdžinija Vulf? Stvarno ne znam. Samo znam da bih smatrala da nemam veze sa umetnošću i prestala bih da pišem da moje knjige čitaju samo žene, ili da ih čitaju samo muškarci, ili da ih čitaju samo stariji, ili samo mlađi, ili samo Srbi... Suština umetnosti je da transcendira, a ne da ograđuje i uterava u torove. I uvek su mi bile drage i važne knjige koje su mi pokazale, otvorile nove poglede na ono što nisam ja i o čemu nisam imala pojma.

Pošto se radi o knjizi koju je danas gotovo nemoguće pronaći, da li je u planu novo izdanje Dunavskih apokrifa u proširenoj ili postojećoj verziji?

Pošto živimo u korporativnom kapitalizmu, poslednjoj fazi zapadne civilizacije, jedino merilo vrednosti je novac. Dakle, zavisi od prodaje Tito je umro - ako se dobro prodaje, Laguna će objaviti i Dunavske apokrife. Dakle, ako hoćete Apokrife, kupujte Tita! U načelu sam protiv remiksa, jer ispravljanju i prepravljanju nikad ne bi bilo kraja, tako da će, ako bude objavljena, zbirka biti bez proširenja.

Da li ste već otpočeli rad na novom romanu?

Na starom romanu: počela sam da pišem roman par godina pre Tito je umro, a onda ga ostavila da bih napisala Tita. Sad se spremam da se vratim toj knjizi, ali nikad se ne zna šta može da se desi, možda je ponovo ostavim zbog nečeg zanimljivijeg i izazovnijeg.