Teen melanholija

Scenario: Richard Ayoade (po romanu Joea Duntronea)
Uloge: Craig Roberts, Yasmin Paige, Noah Taylor, Sally Hawkins, Paddy Considine
Žanr: omladinska drama
Trajanje: 97 minuta
Proizvodnja: UK/SAD, 2010.

Srećom, a za razliku od Plavog voza Janka Baljka, u okvirima profesionalnih/sređenijih kinematografija ipak je još uvek izvodljivo napraviti autentičan i efektan spoj omladinskog i filma nostalgije; poslednji u nizu je Submarine, britantsko-američka koprodukcija koju je po romanu Joea Duntorna sročio reditelj i scenarista (inače, mahom glumac) Richard Ayoade. Nastao pod producentskom paskom Bena Stillera, ogroman deo svoje uspešnosti Submarine duguje očiglednoj upućenposti Ayoade u nasleđe američkog omladinskog filma iz najboljih dana (mada ima odjeka kultnog Deep End Jerzyja Skolimowskog) i baštine anglosaksonske književnosti histerično-realističkog usmerenja. Ayoade je očito veoma verziran i kada su u pitanju i filmski pismeni i atraktivni načini da se priča o jednom „starovremenskom“ odrastanju učini prijemčljivom i zanimljivom i današnjoj publici drastično drugačijih ukusa i doživljaja sveta.

Da nije tako ambicioznog „pakovanja“ Submarine bi se teško izdvojio iz siline sličnih i srodnih ostvarenja iz gotovo svih kutaka planeta. Glavni junak je sluđeni junoša koji,  nasuprot mahom izrazito pasiviziranih aktera ovdašnjih filmova, pokazuje kuraž da se izbori sa teškim bremenom. On naime žonglira sa mnogo toga – otac mu tone sve dublje u depresiju, majka titra na samoj granici što razdvaja flert od preljube sa novopridošlim guruom i seksualnim predatorom, sam mladić se trudi da se uklopi u ne baš prijateljski nastrojeno okruženje vršnjaka, istovremeno vodeći bitku sa snažnom zaljubljenošću u izrazito komplikovanu devojku i vlastitom intelektualnom nadkompenzacijom u mnogo pravaca.

Ovako predočena priča Submarine (inače, smeštenog u milje “revolucionarnih“ sedamdesetih u verziji britanske provincije) ostavlja utisak tipske postavke omladinskog filma. Tom se utisku teško šta može osporiti; ipak, Ayoade pokazuje svoj dar upravo na planu postavke i iznalaženja svežijeg ruha za ovaj arhetipski okviri. Prvo važno uporište njegovog rediteljskog pristupa je obezbeđivanje precizne i postojane vizure; tako film posmatramo okom „nepristrasnog posmatrača“, bez posezanja za drastičnijim subjektivnim kadrovima, ali svo vreme biva jasno da se pred našim očima odvija povest ispričana isključivo sa tačke gledišta ključnog lika. Mlađani Craig Roberts se izvanredno pokazao u glavnoj ulozi, spajajući teen melanholiju, pritajeni cinizam, proaktivni žest i narastajući optimizam.

Osim toga, Ayoade pokazuje dosta zrelosti i kreativnosti u vođenju i vizuelnom pakovanju priče. Tako Submarine (koji će nekima sa pravom zaličiti na Rushmore Wesa Andersona) biva zaodeven u savremeni izraz, nastao veštim kombinovanjem maštovitih montažnih sinkopa saobraznih posrtanjima glavnog lika, uspešne gradacije ritma i efektnog voice overa kao svojevrsnog vodiča kroz mrak jedne kompilkovanije egzistencije nemirne mlade duše. Ovakav pristup daje povoda za moguće prozivke da je Ayoade pokazao višak pretenzije u baratanju ipak sasvim običnom i mnogo puta viđenom pričom, ali se takođe može i izneti sud da je upravo takvim koracima on obezbedio razaznatljivost svom Submarineu u odnosu na iz dana u dan dana rastuću hrpu sličnih dela.

Svakako vredi pohvaliti i pesme koje je za potrebe filma priredio Alex Turner (Arctic Monkeys), tačnu i odmerenu rekonstrukciju ere, kao i zrele kreacije odrasle trojke – Noah Taylor kao otac, Sally Hawkins kao majka i prvenstveno Paddy Considine u zadivljujuće nijansiranoj ulozi gurua znatno doprinose ukupnom povoljnom utisku o ovom filmu koji još jednom dokazuje da se i davnih dana i bezbroj puta pripovedane priče mogu iznova izneti bez afektacije, cinizma i sličnih pomodarskih boljki, naravno, ako se ima stila, strpljenja, filmske pismenost... i dara.