Da nam živi živi san

Scenario: Mila Turajlić
Učestvuju: Steva Petrović, Gile Đurić, Velimir Bata Živojinović, Veljko Bulajić, Leka (Aleksandar) Konstantinović, Vlastimir Gavrik, Den Tana
Žanr: dokumentarni
Trajanje: 100 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2010.

Nakon prvog talasa filmske nostalgije na temu bolje ili barem lagodnije prošlosti u vidu ostvarenja Montevideo, Bog te video Dragana Bjelogrlića, u samom finišu sve efektnijeg i primećenijeg festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma Sedam veličanstvenih dočekalo nas je i mnogohvaljeno i sa krajnje pozitivnim predrasudama javnosti očekivano delo Mile Trajlić Cinema Komunisto.

Kako legenda kaže, ovaj film je u svom zametku bio osmišljen i postavljen kao priča o genezi Avala Filma, nekada moćne državne i državotvorne filmske kuće, a sada skupu ruševina na obodu Beograda. Upravo i tu se krije osnova za možda i jedinu važniju zamerku ovom delu u celini; naime, u nekoliko mahova lako su uočljivi grublji šavovi redefinisanja i naknadne nadgradnje polaznog okvira. Ako se to ostavi po strani, sa velikom sigurnošću i bez imalo zamuckivanja se može ustvrditi da je reč o sasvim uspelom delu i filmu koji se dosta vešto nosi i sa mogućim implikacijama i polemikama kakve ovako koncipirana ostvarenja neretko pobuđuju.

Dakle, od osnovne ideje o izradi filma koji bi kroz koloplet priča svedoka i aktivnih učesnika nastajanja, zlatnih dana i urušavanja tog nekada značajnog filmskog carstva, ali pre svega velikog sna i megalomanske iluzije tadašnjih glavešina došlo se do znatno proširenog okvira kojim je u stotinak minuta obrađen fenomen komunističkog, dakle, nepolemičkog i ideološki neupitno podobnog filma u doba pokojne SFRJ. Naravno, sudbina komunističkog filma (partizanskog i filma o nepomućenom sjaju ideala poratne obnove i trasiranja puta ka cilju stvaranja socijalističkog i, kasnije, komunističkog raja – društva blagodeti i apsolutne pravde) i sudbina Avale Filma i velikih ideja koje su bile motor njenog razvitka (potom i sunovarata) sasvim prirodno koincidiraju i u mnogome se prepliću i nadopunjuju.

Toga je, naravno, bila svesna i autorka ove ubojite i nadasve šarmanrne slagalice Mila Turajlić. Mada se u danima pred beogradsku premijeru sama autorka u neku ruku ograđivala od mogućih iščitavanja ove, srećom po autore i po publiku, višeznačne priče, po isteku odjavne špice Cinema Komunisto kao sasvim prirodan nameće se utisak da su ovdašnje neozbiljne državne tvorevine  jedino mogle i da izrode tako neozbiljno izvedene poslovne avanture.

Naime, kada se razgrne koprena naglašeno nostalgičnog i u mnogo trenutaka umereno šeretskog tona koje prožima čitavo delo kroz anegdote i svedočenja (kao najefektniji sagovornik se pokazao, sasvim očekivano, Velimir Bata Živojinović kao ikonični lik te ere, mada posebno jak utisak ostavlja potresno i iskreno ljudski setno svedočenje u međuvremenu upokojenog Titovog ličnog kinooperatera) naprosto provejava osećaj da je čitava priča o nužnosti pravljenja jugoslovenskog pandana velikim filmskim studijima viđenijeg dela Evrope zapravo bila  lična megalomanska fantazmagorija ovdašnjeg komunističkog faraona druga/maršala Tita, inače, kako se i pre ovog filma znalo, strastvenog filmofila, ali i diktatora koji je istovremeno bio i nadahnuće i inicijator i saradnik (štrihujući predočena scenarija) i  cenzor i glavnokomandujući i po pitanju podele uloga.

Cinema Komunisto (trailer) from Mila Turajlic on Vimeo.

Ako se po strani ostave moguća ideološki oprečna sagledavanja ovog dela, ostaje teško porecivi utisak da je Cinema Komunisto znalački izrađena slagalica na  dan danas intrigantnu temu, kao i da je reč o šarmantnom, duhovitom i krajnje privlačno dizajniranom ostvarenju koje prožima duh sveopšte dobrodušnosti i nepatvorene fascinacije autora temom ( a što CK dovodi u logično poređenje sa serijalom Igora Stoimenova Robna kuća na RTS-u).  Na sve to, Cinema Komunisto je poput zlosrećne Avale definitivno delo koje u mnogome prevazilazi adresu i kontekst u kom je nastalo. A dileme ko bi pod vođstvo Burtonovih partizana, a ko pod barjak četničkog velikaša Orsona Wellesa nam ionako ne ginu. I u nefilmskoj, daleko realnijoj dimenziji života, i dan danas.