Sviramo do zadnjeg daha - nema više trte mrte

ALEKSANDAR AREŽINA: Za Noć je moja stihove je pisao Branko Marušić-Čutura...

ŽIKA: ...Čutura je bio čovek sa kojim smo zajedno radili u grupi Džentlmeni pre nego što je Yu grupa nastala i Čutura je bio poznat tekstopisac u to vreme, a i prvi vokal u grupi Džentlmeni, tako da kad smo se njemu obratili za pomoć da napiše neki tekst, on je napisao za tu pesmu Noć je moja i još za neke. Šta će meni vatra na primer.

Niste probali s njim uraditi nešto kao pjevačem?

Imali smo par snimaka onih malih na 45 obrtaja u grupi Džentlmeni, ali ne za Yu grupu, jer smo njemu i klavijaturisti i saksofonisti Miti Simikiću ostavili naziv i kompletnu reputaciju Džentlmena i oni su koristili to ime, sa još par pridodatih muzičara, i trajali još neko vreme.

Kako je došlo do toga da vi pjevate Crni leptir?

Nisam ja o tome ni razmišljao, jer nemam tih pevačkih ambicija. Nikad se nisam trudio. Ali bilo je: "Ajde probaj ti, otpevaj malo". Ja sam se malo potrudio i nisam ni računao da će to nešto da bude. Evo o čemu se radi - kad se naprave pesme, grupa uvek ili ne računa ni na jednu ili računa uvek na pogrešnu pesmu da će da bude hit. Ako uopšte razmišljaju na taj način. Za Crnog leptira sam mislio da je to neka tamo pesma, kad ono Bože sačuvaj!

Na koju ste tipovali da će biti hit?

Šta ja znam...Na primer Trka mi je bila odlična pesma, pa Noć je moja. I koncertno je prolazila jako, jako dobro, pogotovo što se na nekim koncertima nismo striktno pridržavali već snimljene koncepcije, bilo je tu nekih improvizacija i pridodatih momenata kad je sviranje u pitanju. Na primer Čudna šuma mi je bila tipično dečija pesma, ali eto, ostade da živi do dana današnjeg. Crni leptir takođe.

Imate li objašnjenje zašto su te dvije pjesme postali klasici Yu grupe?

Ne, nikakvo! Nemam objašnjenje. Jednostavno tu nekako ne postoji pravilo i ne može niko da proceni šta će i na koji način da prihvate ljudi i na koliko dugo. Onda, kad se to desi kao što se desilo sa Čudnom šumom i sa Leptirom, kao što se desilo sa puno pesama sa singlova kao Kosovski božuri, koje sviramo i dan danas, super je to osećanje da je to nešto ostalo da živi toliko dugo godina. Možda čak i posle nas. To se pojavi kao želja svakog ko se bavi tim kompozitorskim radom.

Prvi album kad se pojavio važio je za najtiražniji do tada u jugoslovenskom rokenrolu?

Jeste.

Koliko je prodato?

Nikad se to ne zna, niti nam je bilo dostupno da uđemo uopšte u bilo koju dokumentaciju. Šta ja znam... bili su neki srebrni, zlatni tiraži, pojma nemam koliko je to bilo u to vreme, 50.000, 70.000, 100.000?

Za drugi album Kako to da svaki dan (1974) se vratio Bata Kostić.

On dolazi '74. kao potreba, jer trio je ograničen dosta. Da bismo se upustili u neka druga razmišljanja i krenuli nekim drugim pravcima, da ne bismo ostali suženi i skučeni, pozvali smo ponovo Batu. On je prihvatio i došao. To nam je bila veoma dobra varijanta, jer posle tog albuma Dragi odlazi na odsluženje vojnog roka, pa ostaje grupa i dalje da koncertno živi - Bata, ja i Raša.

Kako danas gledate na taj album?

Ima zanimljivih stvari, međutim nije prošao kao prvi album kod masa. Bio je dosta različit od prvog albuma.

Ima eksperimenta kao u Ništa nema novo...

Vrlo mnogo toga. Upuštali smo se u te neke, u pravom smislu, eksperimente za koje uopšte nismo znali kako će biti prihvaćeni kod publike.

Zanimljiva je odluka da snimite More 2 kao nastavak pjesme More sa prvog albuma.

Tu je Dragi već sa snimanja otišao na odsluženje vojnog roka i čini mi se da sam neke pesme kao More 2, ja otpevao, a nisam bio spreman za tu vrstu rada. Album je takav kakav jeste, dobar, odličan album. (smijeh)

Malo mi se čini da je na drugom albumu malo zvuk "tanji" nego prvi.

Jeste.

Gdje ste snimali?

U Šestici... ne znam gde smo radili, iskren da budem, pojam nemam! (smijeh)

Od trećeg album Yu grupa (1975) kao da ide ka nekom, danas bi se reklo mejnstrim zvuku, uslovno rečeno?

Nismo znali šta znači u to vreme mejnstrim, niko nije vodio računa o tome koji je to pravac i u šta će da nas svrstaju. Mi smo radili zato što smo voleli, tako smo svirali.

Tad se pojavilo Bijelo dugme što je potpuno promjenilo raspored snaga na jugoslovenskoj sceni.

Tada se drugačije vrednovao jugoslovenski rokenrol, pa i grupe koje su u to vreme bile popularne. Mi smo imali stalne turneje po celoj Jugoslaviji koje su trajale po mesec dana u različitim krajevima. Samo jadranska obala 20 dana, pa samo Makedonija ne znam koliko, pa samo Hrvatska opet mesec dana. I Vladimir Mihaljek Miha, poznati menadžer iz Zagreba, baš na jednoj od većih turneja tih godina, predložio je jednu veoma interesantnu grupu iz Sarajeva. Nisu se tada zvali Bijelo dugme već Jutro ili tako nešto. I kaže: "Bili bi dobro da idu kao predgrupa Yu grupi". I ja sam znao, znali smo mi svi, otprilike šta oni sviraju, kako izgledaju i eto, to im je sa naše strane bila pomoć za što bržu afirmaciju. Oni bi kad tad došli na poziciju na koju su došli, koju su zaslužili, zahvaljujući tim turnejama i svakodnevnom sviranju.

Vi ste koristili narodne motive, a onda se pojavilo Dugme koje je to radilo na svoj način...

Nisu nam smetali uopšte. Ne. Zato što mi nikada nismo nekog eliminisali u smislu "nećemo s' njim", ili "ovo bi moglo da nam škodi i da nam pokvari neke planove". Naprotiv, mi smo radili sasvim normalno. Eto Bijelo dugme se sastalo i na Hipodromu su pokazali kako to sve izgleda i šta je to. (smijeh)

Zanimljivo mi je da je Oliver Mandić trebalo kao klavijaturista raditi sa vama. Zašto to nije proradilo?

Temperament. Nismo se slagali. On je isuviše temperamentan čovek za nas. Mi smo poprilično smireni ljudi. Nismo mogli.

Za album Među zvezdama (1978) je opet nova postava sa bubnjarem Draganom Mićićem i gitaristom Nedžatom Maculjom.

Raša odlazi iz grupe, osniva svoju grupu, a ja i Dragi ostajemo. I onda smo svirali puno tih turneja tu dole na jugu i u Prizrenu smo upoznali Mitu, dobro je svirao bubnjeve, a na njegovu preporuku došao je Nedžat Maculja. "Ajde da vidimo kako čovek svira" i eto.

Zašto samo jedan album sa tom postavom?

Trajalo je samo do njihovog odlaska u vojsku. Čim su otišli morali smo da razmišljamo o grupi i opstajanju. Vojska je mnogima kvarila planove. (smijeh)

Na kraju prve faze djelovanja za album Samo napred (1979) prešli ste iz Jugotona u PGP. Zašto?

Ništa specijalno. Ako snimamo LP, 'ajde da odemo tu gde nam je najbliže, u Makedonsku ulicu. Svratili smo. "Ljudi je l' može?", "Može!" (smijeh)

Sa radom ste prekinuli '81.

Tad su bile popularne radne akcije. To su bile turneje po tri meseca preko leta i svake godine smo baš puno svirali na tim radnim akcijama za mlade iz cele Jugoslavije. I u Nišu nam se desio požar kad je izgoreo dobar deo instrumenata i kombi, pošto smo mi putovali sa kompletnom opremom. Imali smo ne samo binsku opremu i razglas, već i sve osim pozornice. Sve smo imali svoje i sve smo sami radili. Bili smo i muzičari i tehničari i vozači, sve živo. I eto na jednoj turneji '81. desi se požar. Pauza je bila zbog moje povrede. Poprilično sam bio povređen u tom požaru i prolazilo je vreme. Bubnjar Dragoljub Đuričić je dobio poziv da ode u Leb i sol, ja i Dragi opet smo ostali sami. Čekali smo trenutak do '87. Tada se pojavio poznati lik pod imenom Žika Ivanišević, koji je inače sad galerista vrlo uspešan. U to vreme je došao na ideju da ponovo pokrene Yu grupu. I u razgovoru sa njim krenemo ponovo kao nekad Boka, Dragi, ja i Bata. Skupimo se malo, uvežbali smo što smo dobro znali, i na tom koncertu Legende Yu roka (u Zagrebu 1987.) se ispostavi da je sve kao da nismo ni prestajali. Publika zna sve pesme. U međuvremenu su odrastali bez nas, ali bilo im je sve poznato. Onda smo nastavili.

Obično, kad se neki sastav ponovo okupi, uglavnom živi od stare slave. Vi ste tad napravili neke od najvećih hitova karijere: Od zlata jabuka i Mornar.

Kad smo dobili angažman od Žike u Puli, u ferijalnom kampu, nekih dva meseca, to nam je bilo odlično - mogli smo svaki dan da odvojimo vreme za probe. Uz tu pesmu Batinu Od zlata jabuka znali smo da nema šta da reskiramo, niti da razmišljamo da li će biti sve kako treba. Iako su nam mnogi prognozirali težak i neuspešan povratak. Čak i naši poznanici, ali odlično je prošlo.

Podmladili ste se na albumu Rim 1994 sa mladim gitaristom Petrom Jelićem, vašim bratancem.

Dolazi opet do promene u sastavu. Dolazi Raša, a Bata i Boka odlaze iz grupe. Koga ćemo za drugog gitaristu? Raša je predložio: "'Ajde Petra da uzmemo", s obzirom da je svirao već u nekim grupicama i završio je muzičku školu. Tako je krenulo. S obzirom da nam je najbliži rod, dobro smo ga poznavali, od njegovog rođenja. Rekoh: "'Ajde neka dođe i odsvira jedan nastup”. I ispadne jako dobro. Sa lakoćom sve odradi i završimo taj nastup, pa ga na nekom sledećem opet pozovemo. I baš se sećam, Dejan Cukić je bio konferansije, ne znam kojim povodom i šta je bilo, pita: "Kako ovog da najavim?" Objasnim mu ko je i rekoh: "Najavi ga kao člana Yu grupe". I tako Pera postade član Yu grupe na njegovo iznenađenje. Dopalo mu se. Vidi se po tome što je i dan danas član Yu grupe.

Prošlo je potom desetak godina do albuma Dugo znamo se (2005). Zašto toliko?

To je pitanje za Dragija i Petra, oni su zaduženi za taj kompozitorski i snimateljski deo kada je Yu grupa u pitanju. Kao, šta će nam album kad imamo dosta pesama? Ipak, iduće godine biće sigurno nekih novih lepih pesama.

Kad proslavite 40 godina, šta dalje?

Sviramo do zadnjeg daha, što bi se reklo. Nema više trte mrte.

Da, kad može Kit Richards...

Kad može onaj...Bože sačuvaj! Ko da ima sto godina u odnosu na nas iz Yu grupe. (smijeh)

Postoji li neko objašnjenje vaše opstojnosti i dugovječnosti?

Zavisi kako je ko krenuo u te vode i zašto je počeo da svira i bavi se muzikom. Yu grupa je došla iz stopostotne ljubavi prema muzici, osećanju koje rokenrol izaziva u nama. To je ta neka ljubav prema rokenrolu i načinu života koji se razlikovao od svakodnevnog standardnog načina u smislu da se tačno zna od ujutro do uveče gde ideš na koje radno mesto, kad da ručaš... Kod nas je to bilo sve pomereno i nije imalo striktne granice i satnice. Tako da, ta razlika u načinu življenja, ta ljubav prema muzici, ta želja za stvaranjem muzike, pa da se ona predstavi drugim ljudima, da im pobudimo neka najlepša osećanja, to je sve uslovilo da mi trajemo.

Da li se isplatilo materijalno?

U materijalnom smislu nije. Ma kakvi! Samo je zadovoljavajuće bilo da može da se živi. Nismo razmišljali da prekinemo, ali je bilo jako teško opstati. Okej kad se baviš rokenrolom iz ljubavi, a mama i tata te podupiru u materijanom smislu, ali treba živeti od te muzike. To je hazardersko upuštanje u dalje tokove života. To nije nimalo jednostavno.

 

Povezano:

• Hazardersko upuštanje u životne tokove, Žika Jelić - YU Grupa (1)