Tako nam je to, ako se ne raspadne bend koji volimo, raspadnemo se mi, pa vi sad vidite šta je poštenije
Mesto: SKC, Beograd
Vreme: nedelja, 7. novembar 2010.
Organizacija: Pop Depresija
Sudeći po sastavu celebrity dela publike koja se sinoć našla u velikoj sali SKC-a, čast izuzecima, reklo bi se da su Teenage Fanclub, na domaćem terenu, odgovorni za loše filmove, lošu muziku i prepotentno novinarstvo čiji smo svedoci u proteklih petnaestak godina. Ipak, krcata sala, brzo je sjedinila sve prisutne u talas odobravanja i oduševljenja.
Elegantna svirka bez ikakvih preteranih poklanjanja publici i srpskog za početnike (ako se izuzme „dobro veče“), za mnoge u SKC-u je, sudeći po prizoru pod upaljenim fajront svetlima, očigledno došla kasno, kao ukras na već naučene lekcije, pa je preovladavao utisak ponavljačkog, pomirljivog sentimenta i uzajamnog odavanja poštovanja.
Oni koji su ostali kod kuće, rekli su da je svaka pesma ovog škotskog benda ista i moglo bi se reći da nisu puno pogrešili. Međutim sinoć se, na licu mesta, videlo koliko rada i energije se ulaže u tu istost. Na bini, kao u kabuki pozorištu gde od malena nauče da ignorišu čiku koji pridržava masku, izdvojio se sedokosi roudi koji je, između svake pesme, ljubazno prinosio novu gitaru Normanu Blakeu. Iako je samo prefinjeno uvo možda moglo da oseti razliku između ovih gitara, taj čikica je ostavio utisak radnika u pop predstavi lepih emocija i nežnog dodvoravanja čulima. On prinese, mi pripalimo cigaretu, i dalje te ponese masa.
Ako se stub repertoara i sastojao od zicera - najboljih pesama sa najboljeg albuma TFC-a, Grand Prix (Verisimilitude, Don't Look Back…), uz pažljivo probrane hitove sa ostalih ploča poput I Don’t Want Control of You ove su numere, izvedene uz poklon lepoj navici, emociji koja ne umire čak i kada umre sve čemu je kao saundtrek poslužila. Tako da se, ko derviši, probodeni na pravim mestima, bez kapi krvi, vrtimo u zanosu oko svoje ose.
Svečani i tihi, što bi i sami rekli, bez svesti šta nam rade, junaci sinoćne priče, ostavljaju nas sa pitanjem šta dalje sa svim tim džemperima i kragnama ispod njih? Sve si spreman za neku priredbu, a poslednja na koju su te zvali je kad su se recitovali Crveni makovi. Kao nostalgični ritual, koncert je publiku, nema sumnje, sjedinio u talas razneženosti. Ili razmaženosti, kako se okrene. Sabijeni među stubove sale, ljudi su veslali svi ko jedan, tako da samo povremeno odskoči neka glava koju gricne ostalima nepoznata podvodna zverka.
Da su Teenage Fanclub s pravom ponosni na svoje poslednje izdanje svedoči činjenica da su, u svakom segmentu dvočasovnog koncerta, svirali po jednu pesmu, posebno najavljenu kao novo delo.
Iako pomalo distancirana, svirka je ostavila utisak dostojanstvenog poklona vernim fanovima koji, na kraju krajeva, nisu ni došli po punu čašu, nego više da ovlaže lica koja su, verovatno u ranijim danima žedno vapila za ovim koncertom. I niko tu nikom nije kriv – celokupan prvi bis odsviran je sa postepenim paljenjem svetla u sali, kao kada se, u kafani gde ste stalni gost, rasklanjaju rekviziti, pa ostajete da platite račun. I ko će prvi, pred spavanje, da pogasi svetla? A, ugasila ih je, na sveopšte odobravanje, u drugom bisu, pesma nad pesmama. Ako se ostale i pobrkaju, pesmu Neil Jung je valjda nemoguće omašiti ("You had a girlfriend…").
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari