Prvi put u pustom gradu

Mesto: Žica (Panic Room), Beograd
Vreme: Nedelja, 24. oktobar 2010.
Organizacija: Bad Music For Bad People

Digital Leather je američki sastav lo-fi zaleđa i otvorenog duha. Okosnicu benda čini pevač i multiinstrumentalista Shawn Foree koji po potrebi svira gitaru, sintisajzer ili bas. Bend je počeo skromno izdajući albume u CD-R formatu i snimajući albume kod kuće na jeftinoj opremi. I dok su kasniji albumi doneli tehnički napredak, lo-fi prizvuk i prljava produkcija ostali su zaštitni znak benda. I žanrovski zvuče vrlo šaroliko - od čistih elektro pesama do onih koje više naginju new wave i čak shoegaze punoći zvuka uz izvestan pop potencijal, dok je sama izvedba istih strastvena, emotivna i energična.

Na turneje obično odlaze svaki put u drugačijim postavama, a ovaj put smo dobili manje više gitarsku verziju (sintisajzer se, namerno ili ne, nije mogao čuti baš najbolje). Iako je poslednji album ovog benda (koji je producirao pokojni Jay Reatard), i u našim krajevima bio primećen i dobro prihvaćen, koncert nije bio baš dobro posećen.

Stidljivo, oko pola jedanaest, bend je počeo da svira, dok je računajući na brojnost prisutnih ovo moglo da se nazove probom benda. Iako mladolika, postava svira sa posvećenošću veterana. Utisku  introvertnosti i stidljivosti dobrim delom doprinosi intimnost prostora u kome ima malo. Shawn Foree, kao levak svira gitaru za dešnjake, ali bez prilagođavanja položaja žica, tako da one stoje naopako. U istom duhu, nosio je i majcu sa obrnutim pentagramom. A iz događaja koji će uslediti, čini se da je i sam đavo bio na spisku za ulazak.

Desetak privilegovanih imalo je priliku da čuje izdanje Digital Leather u kojem je akcenat na gitarama. Uopšte, sve je to bilo pomalo svesno raštimovano ali i melodično u isto vreme. Jednostavnog ritma, bržeg tempa, i zaokruženih pesama koje ne sadrže proizviljne instrumentalne egzibicije niti solaže, čine da Digital Leather deluju kao ortodoksna lo-fi new wave družina.

Nekoliko pesama i već je jasno kako će zvučati do kraja, čak i za one koji ih nikada ranije nisu čuli. Sav šarm amaterizma će se ispoljiti u narednih otprilike pedeset minuta sviranja.

Čak i kada je nakon pola sata pukla žica, svirka se nastavila bez zamene, što je delovao kao prirodno prerastanje koncerta, preko bizarnih momenata, u eksperiment. Na kraju krajeva, pokazuje se da nije bitno toliko šta bend svira već kako pristupa - ne u smislu stava ili, još gore, poze, već kao isterivanje svih đavola iz sebe.  Pred kraj koncerta, kada je pukla još jedna žica na gitari, izražavanje na istoj se dodatno ograničilo, ali opet je izostao svaki utisak neobičnosti i manjka.

Ali i to su bili momenti u kojima je nekako splasla napetost, više sa strane benda nego publike. Dok su se doštimavali, uz zvuk „a“ žice, pevač je dobacio publici „ovo nam je omiljena pesma“. I tako se ubrzo koncert priveo kraju, pri čemu je usledio dugo odlagani aplauz (koji nije stigao da se dogodi ranije, zbog tremom užurbane setliste). Sa desetak minuta zakašnjenja, na lice mesta je stigla i beogradska policija da nas obavesti da koncert nije bio po ukusu komšiluka, potvrđujući upletenost đavola u zbivanja oko koncerta.

Na kraju se može reći da je ovo bio po svemu neobičan koncert. OK, Digital Leather nisu baš zvezde ni tamo odakle dolaze, ali i mnogo manje poznati strani bendovi su imali posećenije koncerte. Da je bilo više publike možda bi došlo do neke veće razmene energije, možda bi inače po malo pretih bend morao jače da zazvuči. A i od svog repertoara koji Digital Leather ima, izgubili smo priliku da čujedmo onaj synth punk deo.  Ili je to bilo do ozvučenja. Ali, to je najmanje važno, jer ovaj koncert je dokazao jedno - dokle god ima na čemu da svira, žice na gitari ne treba brojati ako osećaš poriv da nešto uradiš sa istom.