We are all made of scars

Scenario: Rob Stefaniuk
Uloge: Rob Stefaniuk, Jessica Pare, Paul Anthony, Mike Lobel, Chris Ratz, Malcolm MacDowell, Alice Cooper, Moby, Iggy Pop, Henry Rollins
Žanr: horor, muzička komedija
Trajanje: 91 min
Proizvodnja: Kanada, 2009.

Na vrhuncu talasa planetarnog fenomena vampirluka oličenog u Pravoj krvi i Sumraku, renesansno razmahani (špica ga navodi u tri autorske inkarnacije – reditelja, scenariste i glumca) Rob Stefaniuk traži svoju šansu sa filmom Suck igrajući upravo na kartu neprolazne fascinacije pop-konzumenata motivom vampirskog istrajavanja na životu i njegovim blagodetima.

Premisa Sucka je krajnje jednostavna – klupski (u nebeogradsko-srpskom smislu tog izraza, naravno) bend bezuspešno traži svoju šansu pod zvezdama sve dok basistkinja, nakon jedne loše procene i romantične nesmotrenosti, ne postane vampirica. I pored toga, bend kreće na turneju, a nove okolnosti im donose kako nove sledbenike, tako i nove izazove i nevolje.

Suck je delo za koje se lako može ustvrditi da je simpatičnije nego što je kvalitetnije, lako mu se može dijagnostifikovati dosta manjkavosti, ali mu se ne može osporiti šarm. Zato ne čudi da su film svojim kratkim učešćem potpomogle i četiri velikana muzičke scene – Alice Cooper, Iggy Pop, Henry Rollins i Moby. Poslednjem je dopala i najatraktivnija epizoda – vazda kontemplativno-meditativno-metiljavom Mobyju dodeljena je minijatura nekakvog Satana Panonskog američkog Srednjeg zapada i zbilja je pravo uživanje gledati ga kako, obliven krvlju, okružen gitarskom bukom, divlja po sceni. A tu je i uvek bizarni Malcolm MacDowell kao ovovremenski Van Helsing.

Razložen na sastavne (žanrovske) delove, Suck deluje lošiji nego što zbilja jeste - poštovaocima striktno shvaćenog horora svakako neće biti dovoljno strašan i/ili gnusan; kao komedija tek u par navrata izmami više od smeška; muzika koju bend izvodi tapka u predelima tipskog za severnoamerički gitarski zvuk; kao satira na prilike u muzičkoj industriji (tačnije, u njenom predvorju) zadržava se u okvirima očekivanog i već viđenog...

Međutim zbilja je teško odoleti poletnosti i šarmu ovog filma koji se ogleda u detaljima poput epizode sa Rollinsom kao uvredljivim radijskim starom ili u brojnim posvetama čuvenim rešenjima omota albuma koji su obeležili istoriju rocka.

Zahvaluljući tom kreativnom poletu i opštem tonu dobronamernosti, kao i zadovoljavaljujućem nivou egzekucije kada se tehnički segmenti stave pod lupu, Suck uspe da se izdvoji iz mora ostvarenja sličnog porekla, u isto vreme pobedivši i namete ne baš izdašne produkcije.

Suck je film koji ima potencijal da se krajnje nenametljivo, a sa dovoljno pokrića izbori za budući kultni status.