Kad dunem i vatru sunem...

Originalni naziv: The Last Airbender
Scenario: M. Night Shyamalan
Uloge: Noah Ringer, Dev Patel, Nicola Peltz,  Jackson Rathbone, Shaun Toub, Cliff Curtis
Žanr: dečiji, avantura
Trajanje: 103 minuta
Proizvodnja: SAD, 2010.

Pitanje koje to odrednice nekoga čine autorom još uvek ostaje bez preciznog odgovora.

Recimo, filmove M. Nighta Shyamalana je lako prepoznati. Gotovo svi naslovi u njegovoj filmografiji očitavaju značajan broj traženih zajedničkih sadržalaca (motivi koji se ponovljaju i prepoznatljiv svetonazor). Ako po strani ostavimo solidno Šesto čulo, filmove koje su usledili ujedinjuju budalasti zapleti, popcorn metafizika za početnike i obavezni, a sasvim proizvoljni preokret u poslednjim minutama poslednje rolne. Po tom aršinu Shyamalan je autor. Problem je što se jedino krajnjom leksičkom gimnastikom filmovi kao što su Nesalomivo, Znaci, Selo, Gospa iz vode i Pretnja mogu podvesti pod termin filmskih dela za pamćenje. A to se od autora nekako samo po sebi i očekuje.

Iako Shyamalan u svim svojim filmovima teži unikatnosti, sva pomenuta dela zastaju na koti krupnih ambicija, a mršavog krajnjeg učinka. Tako stoje stvari i sa njegovom najnovijom režijom – Poslednjim vladorom vetrova. Shyamalan njime debituje na planu zadatih tema (reč je o filmskom preratku animirane serije Avatar: The Last Airbender), istovremeno se vraćajući na početnu fascinaciju zakonitostima dečijeg filma (za Šesto čulo ga je preporučila simpatična komedija na temu odrastanja Wide Awake). Ipak, i u izmenjenim okolnostima, Shyamalan ne daje povod za pohvale.

Njegovo viđenje Poslednjeg vladara vetrova preuzima sumnjivu mitologiju televizijskog izvornika – u svetu budućnosti teškom mukom koegzistiraju četiri plemena određena pripadnošću nekom od četiri osnovna elementa (vazduh-voda-zemlja-vatra), išćekujući  dolazak odocnelog spasitelja u vidu Avatara koga će prepoznati po tome što će on demonstrirati veštine svojstvene svakom od tih kvazinaciona. Nema sumnje, reč je o još jednoj u dugom nizu preformulacija teističke postavke o skorom dolasku Izabranog. To postaje očito već nakon što se odvrti pisani uvod na samom početku filma.

Naravno, ovakvi zapleti i ovakvo simplifikovano poimanje je u skladu sa pretpostavljenim kapacitetima ciljane (malodobne) publike. Problem koji je ovde daleko izraženiji je, međutim Shyamalanova nevoljnost, a reklo bi se i nesposobnost da tako postavljenu osnovu izdigne na viši značajski nivo, što bi bio prirodan sled događaja pri avanzovanju u prestižniji filmski medij.

Shyamalan se drži onoga što mu je blisko, te naglasak stavlja na tu i tamo posejane dijaloške razmene među likovima koje ukazuju na navodnu zaumnost i metaforičnost priče o Avataru. Ostatak filma popunjava neinspirativno koreografisanim akcionim sekvencama u kojima je najmanji problem odsustvo krvi i napetosti, a daleko veći neinventivnost sa kojom suizvedene scene borbe, i to u trenutku kada je barem taj aspekat filmova visoke lige značajno uznapredovao. Lišen i te vizuelne superiornosti, Poslednji vladar vetrova nema bogznašta drugo da ponudi osim niza opštih mesta, traljavo vođene radnje unutar tipske priče i ne baš maštovitih ukrasa poput velikih hrčaka koji lete, plamenih lopti, vode koja u trenu popstaje ledena zapreka i slično.

Naravno, ovo je film koji se prvenstveno obraća deci, ali sudeći po gotovo nemoj i nesumnjivo mlakoj reakciji mališana prisutnih na projekciji, Shyamalan je omanuo i na tom frontu. Detetu, koje valja voleti i razumeti, mora se ponuditi i izazov lišen podilaženja da poimi ono iole teže shvatljivo ili ga barem zabaviti dotada neviđenim. To je tajna svih uspešnih filmova namenjenih mlađima, a taj jednostavni nauk ne mogu da prenebregnu ni autori, bili oni neosporni ili zamlate upitnog umeća poput Shyamalana.